Srbi čuvaju ruske grobove: Opet traže potomke ratnika
Pavel Samsonovič od zadobijenih rana u borbama protiv Nemaca 14. oktobra 1944. godine preminuo je u bolnici u Gornjem Milanovcu i sa još 406 poginulih saboraca sahranjen je na Brdu mira.
Zahvaljujući Bogiću Adamoviću iz takovskog sela Vrnčani, porodica je saznala za Pavelovu pogibiju i posetila mu večnu kuću.
U džepu bukvica i molitva
- To je bilo 1964. godine kada sam kao majstor radio na prekrivanju milanovačke bolnice. Pod jednom gredom pronašao sam smotuljak u kojem je bilo nekoliko pohvalnica za hrabrost ispisanih na hartiji od džakova, vojničku bukvicu, nešto rubalja, molitvu na parčetu hartije i nekoliko pisama iz jednog grada na Donu. Međutim, kako su tada još uvek bila rovita sećanja na Goli otok, o onome što sam našao dugo sam ćutao, ali vremenom je želja da pronađem porodicu Pavelovu bila sve veća, te sam to pokušao preko ruske ambasade, bez velike nade da ću u tome uspeti - kaže Bogić i dodaje:
- Samo šest meseci kasnije stiglo mi je pismo od Jekatarine Pavlovne, Pavelove ćerke koja je tada živela na Kamčatki. Usledile su desetine pisama sa obe strane, a 1986. godine Jekatarina je stigla u Vrnčane, gde je ostala mesec i po dana. Prvo smo posetili spomen-kosturnicu u kojoj leže zemni ostaci njenog oca i Jekatarina je stavila njegovu sliku i cvet, a prijateljstvo se nastavilo i kasnije. Sledeći put došla je sa sestrom Mašenkom, svojom ćerkom Marinom i unukom Anom i svi ti susreti i poseta večne kuće njihovog oca, dede i pradede Pavela bili su veoma dirljivi.
Rat pokidao veze
Igrom slučaja između porodica Bogića Adamovića i potomaka crvenoarmejca Pavela Samsonoviča rođeno je veliko prijateljstvo koje se, nažalost, prekinulo raspadom SSSR i ratnim zbivanjima na prostorima bivše Jugoslavije.
Sećanja
O poslednjim trenucima ovozemaljskog života Slavka Parmenkova svojevremeno je svedočio Radoš Lukić, kojem je tada bilo 11 godina i koji se sećao svakog detalja tog događaja.
- Slavko je teško ranjen u borbama između Rusa i Nemaca u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, a ranjenike su na stotinak volovskih kola prevozili od Požege do bolnice u Gornjem Milanovcu. U jednom trenutku kod našeg seoskog groblja i pored puta spustili su telo preminulog vojnika, nakon čega je kolona nastavila put. Stariji ljudi iz sela sa još nekoliko ruskih vojnika su iskopali grob i sahranili tog hrabrog ratnika - pričao je tada Lukić.
- Izgubili smo svaki kontakt. Pisma koja šaljemo na poznate adrese se vraćaju, a njihova više ne dobijamo, ali i dalje ne gubimo nadu da će neko od Pavelovih potomaka ponovo otvoriti kapiju našeg dvorišta - kaže Adamović, koji redovno sa porodicom obilazi Pavelov grob.
U selu Leušići, pod Suvoborom, na samom ulazu u seosko groblje nalazi se mermerna ploča sa petokrakom Slavka Parmenkova, čiji grob održavaju meštani Leušića i o svim zadušnicama ovom ratniku pale sveće.
Njegovu rodbinu stanovnici sela su mnogo puta pokušavali da obaveste preko Ambasade SSSR i preko novinara Šarova, dopisnika "Pravde", ali iz Rusije nije bilo nikakvog odgovora, te je Slavko Parmenkov zauvek ostao u Leušićima i za njih je on naš Slavko.
Dilema oko imena
Da nije bilo starog solunca Uroša Erića, nikada se ne bi saznalo ime vojnika. On je naredio da se pretraže njegovi džepovi i da se nađe bilo kakav papir kako bi se znalo ko je, odakle je, kada je rođen... Meštani su saznali da su sahranili Slavka Parmenkova iz Kaluge, rođenog 1911. godine. Jedino ljudi nisu bili sigurni da li se zvao Slavko ili Savko jer je metak pogodio papir baš na mestu gde je pisalo njegovo ime. Ipak, kada mu je selo podiglo spomenik 1974. godine, na ploči je napisano da mu je ime Slavko.
