Mađari biju, a Srbi nas uče
Prepuno dvorište. Dok dečaci trče za loptom, devojčice se došaptavaju po ćoškovima. Neko sluša muziku ili uvežbava koreografiju za priredbu, neko piše domaći zadatak u poslednji čas. Na prvi pogled, sasvim obična atmosfera za veliki odmor. Ipak, Osnovna škola "Branko Pešić" u Zemunu potpuno je različita od ostalih obrazovnih ustanova.
Otvorila je svoja vrata svima koji su nepoželjni na drugim mestima. Više od 80 odsto učenika čine romska deca koja po prvi put upisuju prvi razred sa 10, 11, 12 godina... Oni nisu stigli da upišu neku drugu školu kada je bilo vreme, ali svakako nisu zakasnili.
Osim toga, ova škola je specijalizovana za obrazovanje odraslih. Takvih koji nisu završili osnovnu školu u Srbiji ima više od 700.000. U njoj nije neobično da u klupi sedi i čovek od 50 godina koji uči da čita i piše. Niko nikoga ne osuđuje, svi su poštovani. U skladu sa tim duhom, kada su zatvorene granice za migrante koje je put naneo u Srbiju, ova škola ih je dočekala raširenih ruku. Centar za obrazovne politike i Unicef su u saradnji sa Ministarstvom prosvete sproveli projekat uključivanja izbeglica u obrazovni sistem.
Zdanje iz 19. veka
Školu je sagradila Crkvena opština Zemun 1872. godine. To je prva školska zgrada u ovom kraju. Posle Prvog svetskog rata zvala se Državna narodna osnovna škola Gornji grad, a za vreme Drugog svetskog rata u zgradi je bila smeštena okupatorska vojska. Posle oslobođenja učitelji su napravili popis nepismenih i pokrenut je analfabetski tečaj za decu i odrasle. Sa njima se radilo po skraćenom programu. Do 1953. bila je četvororazredna, a onda je postala osmogodišnja. U jednom periodu je bila u sastavu Radničkog univerziteta u Zemunu. Od 1969. počinje samostalno da radi kao Škola za osnovno obrazovanje odraslih Zemun. Od 2000. nosi naziv Osnovna škola "Branko Pešić".
Pišu na ćirilici
Direktor škole Nenad Ćirić na početku razgovora za "Vesti" ističe da su spremni za to jer su naviknuti na rad s osetljivim grupama:
- Naše kolege su bile na seminaru za rad sa migrantima, a i deca su prošla radionicu. Bilo je potrebno napraviti dobru pripremu. U prvoj grupi bio je 21 učenik od kojih desetoro nikada nije išlo u školu. Ne znaju ni da čitaju, ni da pišu. Imaju između 13 i 18 godina, a u Srbiji su bez roditeljske pratnje. Ne znaju srpski, engleski govore malo ili nikako, pa je nastava organizovana tako da dva časa dnevno slušaju srpski jezik, a preostala dva imaju nastavu iz drugih predmeta. Prilagodili smo im raspored terminima doručka i ručka u kampu, kako ne bi propuštali obroke.
Škola je dobila prevodioca kako bi se ovim đacima olakšao boravak i učenje. Direktor napominje da ima i mališana koji srpski i engleski znaju bolje, te su preuzeli svojevrsnu ulogu mentora vršnjacima.
- Iz te prve grupe petoro nas je napustilo i uspelo da pređe granicu. Jedan divan mladić je završio u mađarskom zatvoru jer je ilegalno pokušavao da uđe u tu zemlju. Petoro učenika je prešlo u srednju PKB školu. Ukupno ih je 50-ak prošlo kroz našu školu od decembra - kaže Ćirić.
Pomoć sunarodnicima
Od kako su migranti stigli u školu, prevodilac Kamran Mirza Rad u školi je svakodnevno. On je pre 30 godina došao u Srbiju da se školuje, i odlučio da tu i ostane.
- Kada je počela migrantska kriza, znao sam da moram na neki način da pomognem. Znam njihov jezik, što njima mnogo znači. Razumem koliko im je teško da se naviknu na evropski način života i ja sam tu da im to olakšam. Ovoj deci je potrebno mnogo ljubavi, kao i svim ostalim mališanima. U mnogim su ih zemljama maltretirali, a ovde su dočekani toplo. To oni mnogo cene. Ne traže ništa osim poštovanja, a Srbija im je to pružila - rekao je Kamran.
Dok se oni koji su tek stigli u ovu školu muče sa rečima srpskog, ima onih koji su tu već mesecima i savladali su jezik, kao i pisanje na ćirilici. Oni pomažu novopridošlima u učenju.
- Oni su preko noći odrasli. Iako po godinama deca, oni su zbog svega što ih je snašlo postali ljudi. Trudimo se da im ulepšamo boravak - veli direktor.
Inače, migranti svakog meseca dobijaju školski izveštaj, kako bi, gde god da odu, mogli da pokažu šta su naučili.
Želje i snovi
Abdulbasir ima 18 godina i u Srbiju je stigao iz Avganistana. Na put je krenuo sam, jer nije bilo dovoljno novca da krene cela porodica.
- Nije bilo lako. U mestu odakle ja dolazim nije bilo škole. Ovde mi se pružila mogućnost za to i veoma sam srećan. Mnogo bih voleo da nadoknadim propušteno. Pet puta sam pokušao da nastavim put, ali sam pet puta dobio batine od mađarske policije. Za sada ostajem ovde - kaže Abdulbasir. Njegovi drugovi Harun (15) i Samim (16) takođe su došli iz Avganistana. Ova tri momka su se prvi put srela u kampu u Krnjači. Lakše im je kada sa nekim dele teskobu teškog putovanja.
- Imam braću i sestre. Nismo svi mogli da krenemo. Nadam se da ću se snaći, pa ću ih povući sa sobom. Želja mi je da odem u Austriju, da nastavim obrazovanje, pa onda i da se zaposlim - ispričao je Harun.
Sin sedmi, tata treći razred
U OŠ "Branko Pešić" nije neobična situacija da se u klupi nađu zajedno učenik od 50 i onaj od 15 godina. Tamo godine nisu prepreka, a ovi mlađi često pomažu starijima u savladavanju gradiva. Nije retko ni da deca motivišu roditelje da završe osnovnu školu.
- Imali smo istovremeno i roditelje i decu u klupama. Dešavalo se da dete, na primer, pohađa sedmi, a roditelj treći razred. To je za nas sasvim normalna pojava - kaže direktor Ćirić.
On je u domovini završio peti razred, a posle toga je izbio rat, te je zbog toga odlučio da je napusti.
- Da sam ostao tamo, ne bih imao izbor. Ili bi mene ubili, ili bih uzeo pušku u ruke ja da ubijam. Ja to nisam želeo, pa sam odlučio da pobegnem odatle. Ovde mi je sada lepo, imam nove prijatelje, sviđa mi se što imam priliku da učim - kaže Harun.
U školi ima simpatiju, ali stidljiv po prirodi, nije želeo da otkrije njeno ime.
Samim je iz rodne zemlje krenuo u London. Tamo ga čeka brat.
- Ja sam kod kuće završio 12 razreda. Voleo bih da u Engleskoj nastavim školovanje, zaposlim se, živim mirno i bez rata. Srbija je lepa zemlja, ljudi su vrlo srdačni i rado bih ostao ovde kada bih imao priliku da se zaposlim. Međutim, ovde je velika nezaposlenost, pa sumnjam da bi za mene bilo posla - iskren je Samim.
U Srbiji mu se posebno dopadaju devojke, za koje kaže da su prelepe.
- Hodam ulicama i sve su devojke neodoljive. To je prosto neverovatno - oduševljeno kaže.
O strahotama koje su tri mladića prošla na putešestviju preko Irana, Turske, Bugarske, Makedonije, ne žele da govore mnogo. Najteže im je bilo u Bugarskoj, jer su tamo videli i smrt, ali se trude da zaborave sve to, a ljudi u Srbiji im u tome pomažu.
Zanat u ruke
Učenici škole su nove prijatelje iz dalekih zemalja prihvatili kao rođene. Niko ne bi mogao da primeti da se poznaju tek nekoliko meseci.
Direktor Ćirić naglašava da je OŠ "Branko Pešić" utočište mališanima iz marginalizovanih društvenih grupa, pa zato ne čudi što se učenici s izbeglicama sjajno slažu.
- Mi smo kao Ujedinjene nacije, primamo sve kojima smo potrebni. Naši učenici nisu krenuli sa šest-sedam godina u prvi razred, kada i većina dece. Uglavnom potiču iz brojnih, nefunkcionalnih porodica sa bezbroj problema. Žive na krajnjem rubu siromaštva, mnogi od njih i u kartonskim naseljima. Roditelji su često nepismeni, a deca su prepuštena sama sebi.
Neki od njih nemaju nikakva dokumenta, nebriga roditelja je ogromna, pa je veliki uspeh kada uopšte u bilo kom uzrastu dođu ovde - rekao je direktor.
Zaposleni iz ove škole odlaze redovno u naselja u kojima žive Romi, razgovaraju sa roditeljima, motivišu ih da šalju sinove i kćerke u školu.
- Zbog specifičnih okolnosti u kojima naši učenici žive, mi mnogo više vodimo brigu o njima. Oni žive teško. Čim dovoljno odrastu, sa roditeljima se bave sakupljanjem sekundarnih sirovina i različitim sezonskim poslovima. Dešava se da zimi dođu u školu i nekoliko sati ranije da bi se ugrejali jer je ovde toplo. Izvlačimo iz njih maksimum. Prednost je što su odeljenja manja, svakom đaku se posvećuje pažnja. Prilagođavamo se njihovim mogućnostima kako bismo im olakšali školovanje - objašnjava naš sagovornik.
Više od 50 odsto učenika upisuje različite srednje zanatske škole, što je za sve zaposlene veliki uspeh.
- Za decu koja dolaze iz sredina gde je najveći uspeh raditi u Gradskoj čistoći, podvig je dati im zanat u ruke kako bi mogli kasnije da nađu posao - zaključuje Nenad Ćirić.
Škola organizuje više od deset različitih sekcija za decu, redovno prave raznovrsne priredbe i na taj način se trude da đacima organizuju i slobodno vreme. Mogu da izaberu sportske sekcije, ali i likovnu, dramsku, muzičku, literarnu, a imaju čak i plesnu. Kako kažu, retko se desi da neko poseti ovu školu, a da je ne napusti očaran duhom i šarmom njenih učenika.
Odlaze zbog trudnoće
Poseban problem sa kojim se zaposleni suočavaju jeste odustajanje devojčica od školovanja zbog trudnoće.
- Vrlo često učenice od 13-14 godina ostanu trudne, pa zbog deteta i pritiska okoline odustaju od školovanja. Romkinje se rano udaju, nemaju podršku okoline, te zbog toga veliki broj devojčica ne završi osnovnu školu - ispričao je direktor Ćirić.
