"Vesti" Berlinu: Zubar sa violinom
Stomatolog po profesiji, violinista po opredeljenju, Duško Jovanović poznat je širom dijaspore. Nadaleko je čuven po izvođenju kompozicije "Svilen konac". Želja da na jednom mestu objedini 12 najlepših srpskih instrumentala okupila je veliki broj ljudi u nekadašnjem beogradskom klubu "54" na promociji albuma "Tragom ognjišta" u izdanju PGP RTS-a.
Ovaj Srbin, koji već četvrt veka živi u Berlinu, godinama je šetajući Makedonskom ulicom u srpskoj prestonici stajao kraj izloga ove producentske kuće i sanjao kako bi bilo lepo da se tu nađe i njegov CD.
- Do ideje za CD je došlo u vreme kada je samo radijska muzika bila dostupna. Nijedan violinista nije napravio disk sa izvornim pesmama. Nije bilo muzičara koji je obuhvatio srpsko blago. Napravio sam plan, došao u Beograd i počeo da ostvarujem naum. Na objavljivanje se čekalo oko četiri godine, što je bilo dobro, jer sam imao vremena da radim na detaljima. Stalno sam nešto dodavao. Kako su ljudi iz mog okruženja imali predloge, tako se moj opus širio. Tu su u našli "Svilen konac", "Marš na Drinu", "Žikino kolo" i mnoge druge melodije. Iako ovo nije komercijalno izdanje, siguran sam da će pronaći svoju publiku - ispričao je za "Vesti" Duško.
Svirao Karađorđevićima i Helmutu Kolu
Iz orkestra Žarka Milanovića stigao je u brojne beogradske orkestre i 13 godina proveo je u skadarlijskim restoranima. Nema gosta iz "Tri šešira" ili "Dva jelena" koji u to vreme nije uživao u violini Duška Jovanovića.
- Nastupalo se tada za državne protokole. Svirao sam španskom kralju Huan Karlosu, nemačkom kancelaru Helmutu Kolu kao i mnogim drugim političarima, kao što je tadašnji ministar inostranih poslova Iraka Tarik Aziz, koji je inače fenomenalno pevao italijanske kancone - seća se umetnik.
Svirao je u Skadarliji za diplomate, a nastupao je i pred Karađorđevićima. Sa ponosom ističe da je svirao "Marš na Drinu" Nemcima u Bundestagu u vreme kada su se mnogi odricali srpstva. Raduje se uvek kada Srbima u rasejanju ulepša makar jedno veče, a kako kaže, njima to mnogo znači kada su makar kroz muziku u sponi sa otadžbinom.
Iz rodne Loznice sedamdesetih godina je došao u Beograd na studije stomatologije. Nije sanjao da će muzika biti njegov put. Tokom srednje škole i na početku studija bavio se i košarkom, pa su mu mnogi predviđali sportsku karijeru. Iako je bio odličan student koji je diplomirao u roku, diploma mu služi samo da visi na zidu. Muzika ga je očarala i izabrao je gudalo umesto bušilice.
- Tokom druge godine studija sam otišao u kulturno-umetničko društvo "Lola". Posle šest meseci vežbanja postao sam njihov prvi violinista. Onda sam prešao u "Vukicu Mitrović" da učim od čuvenog Badže, tj. Zorana Bahuckog. Bio je izuzetan pedagog - kaže Duško.
Odatle, put je nastavio u narodni orkestar poznatog Žarka Milanovića, sa kojim je svirao u Narodnom pozorištu u Beogradu u predstavama "Koštana" i "Ivkova slava". Tog vremena seća se s osmehom.
Ne, hvala, razvodimo se
Tokom "skadarlijskog" perioda svog života Duško je prisustvovao raznim situacijama i bio svedok različitih sudbina.
- Jedan par je sedeo za stolom, te smo im mi prišli i ponudili da im nešto otpevamo kako bismo im ulepšali romantično veče. Međutim, gospođa je odbila da joj sviramo na uvce i rekla "Ne hvala, mi se upravo razvodimo." Eto, svašta čovek doživi baveći se ovim poslom.
- Jednom prilikom smo imali probu u nacionalnom teatru. Probi je prisustvovala kraljica romskog melosa Gordana Jovanović. Bio je maj i vrlo toplo, mi smo svi bili u majicama kratkih rukava, osim Žarka koji se obukao kao da je minus napolju. Imao je košulju sa dugim rukavima, nekakav sako... Dok nam je sav zvaničan predstavljao gošću na probi, preznojavao se od vrućine. Više nije izdržao i rekao je: "Gospođo Gordana, nadam se da vam neće smetati da skinem sako?" Ona je rekla: "Samo sako?", a ceo orkestar je prasnuo u smeh - priseća se Duško.
Sa ansamblom Dukat, u okviru turističke promocije Jugoslavije, proputovao je ceo svet. Ali u
Berlinu ga je "pogodila" ljubavna strela Nemice Doris, sa kojom se venčao 1993. Imaju dva sina. Od tada, život je nastavio u tom gradu, a zvucima violine, kako kaže, promoviše svoju Srbiju. Nikada se nije pokajao što je umesto stomatologije izabrao muziku.
- Iako sam bio dobar student, muzika je uvek bila bliža mom srcu. Mnogo sam putovao, a lepo se i zarađivalo. U to vreme, od dve turneje, kupio sam stan u Beogradu. Danas je to za jednog muzičara nemoguće. U Nemačkoj sam nastavio da se bavim muzikom, jer sam tamo jedini koji svira takav repertoar. Zubara tamo ima mnogo, i bio bih samo još jedan u masi. Ovako sam jedinstven. Redovno me angažuje Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ambasada Srbije u Nemačkoj, Turistička organizacija. Uvek se rado odazivam i promovišem srpski zvuk gde god treba - rekao je Duško.
Najbolje se oseća kada dođe u domovinu. Srce mu zaigra kad u kafani čuje sevdalinku "A što ćemo ljubav kriti".
- Posećujem Skadarliju, sada samo kao gost. Ali, čini mi se da više nije kao što je bilo. Osamdesete godine su bile bolje i za goste i za muzičare. Ali bez obzira na sve, među svojima je uvek najlepše.
Kako je nasmejao šefa
S osmehom se seća simpatičnog razgovora sa Žarkom Milanovićem u čijem je orkestru svirao.
- On se žalio svom sekretaru orkestra kako ga svi muzičari koji su kod njega učili da sviraju ostavljaju i odlaze u orkestar Branka Belobrka. I onda je očajan rekao: "Eto, i Duško će sigurno da ode." Ja sam slušao taj razgovor i onda sam mu odgovorio "Žarko, zar sam toliko napredovao?" On je ustao i pružio mi ruku za duhovitost.
