Nemaju plate,ni struju i vodu
Oko 30 invalida rada kragujevačke fabrike Zastava Inpro, koji su krajem prošle godine 50 dana štrajkovali tražeći od rukovodstva i države da ne ostanu bez posla ili da im se ponudi adekvatan socijalni program, nalaze se u drastično goroj situaciji nego dok su se bunili.
Na poslu su im isključeni struja i voda, a poslednju platu su primili za septembar prošle godine.
- Niko nam ništa ne priča zbog čega, a mi pretpostavljamo da žele da nas izmeste odavde, a zatim i da nas se reše. Od svega što nam je obećano i zbog čega smo štrajkovali, jedino su promenili direktora, sve drugo je još gore nego što je bilo - kaže za "Vesti", vođa štrajkačkog odbora Stevan Pušonja.
Prema njegovim rečima, u Zastava Inpro, u krajnje neadekvatnim uslovima, uz 30 invalida rada, radi još 20 "zdravih", a to je na temperaturama koje su u minusu ravne podvigu.
Nema snage za štrajk
Stevan Pušonja sumnja da su radnici Zastava Inpro spremni na novi štrajk glađu.
- Ja sam odlučan da ne prihvatim milostinju, odnosno tih 200 evra po godini staža, ali se plašim da drugi više nemaju volje i želje da se bore. Nemamo više snage da se borimo, jer je i naš štrajk glađu izgleda bila borba protiv vetrenjača - kaže Pušonja.
- Navodno, država će nam ponuditi "uzmi ili ostavi", socijalni program od 200 evra po godini i za par meseci, eto nas na ulici, kao socijalni slučajevi - ističe Pušonja i dodaje:
- Plate više niko i ne spominje. Svako od nas se dovija kako zna i ume. Većina ima decu, pa pozajmljujemo od komšija ili prijatelja - navodi Pušonja koji sa nezaposlenom suprugom i nepokretnom majkom živi kao podstanar u 26 kvadrata.
- Niko nije došao da pita kako živim, imamo li čime da se ogrejemo. Zaboravljeni smo od države.
U krajnje nezavidnoj situaciji su i drugi štrajkači.
Nekadašnji autolakirer u Zastavi, Milutin Kostić, kaže:
Biciklom na posao
Među radnicima Zastava Inpro su i trojica ratnih vojnih invalida. Jedan od njih, 56-godišnji Zoran Lončar je prošao pakao Vukovara, a na kraju je doživeo da deci mora da objašnjava da nema para ni za najosnovnije.
- Imam troje dece i srce me boli što ne mogu ništa da im priuštim, čak ni ono najosnovnije. Nemam para ni za prevoz do posla, pa i na ovom minusu dolazim biciklom - priča Lončar.
- Smrzavamo se bez struje, a bez vode bolje da ne pričam. Toaleti su katastrofa i plašim se da ćemo svi dobiti žuticu. Sramota da je da su ljudi počeli da u toalet idu po placu, jer je na predviđenom mestu to postalo nepodnošljivo.
Državna izdaja
Ljubosava Vranić (51), jedna od nekoliko žena koje su od prvog dana barabar sa muškarcima učestvovale u štrajku, kaže da su se invalidi rada Zastava Inpro najviše nadali da će im Ministarstvo rada pomoći i zaštititi ih.
- Svi smo prešli u ovo preduzeće na osnovu Protokola Vlade Srbije koji je potpisan prilikom prodaje Zastave Italijanima. Zato smo se i nadali da će Ministarstvo da stane iza nas, da nas zaštiti, a izgleda su nas upravo oni i ostavili na cedilu - veli Vranić.
