Prodaju uspomene da bi preživeli
U cik zore, parking preko puta beogradskog buvljaka deluje kao ogledalo bede i očaja. Košava je nemilosrdno ledila kosti, dok su se ljudi gurali, u žurbi iznosili svoje uspomene i slagali ih na stare čaršave i ćebad. Ubrzo je asfalt bio prekriven raznoraznim drangulijama...
Prodavci su se, ugledavši ekipu "Vesti", bojažljivo uskomešali. Kada su zaključili da ne vodimo za sobom komunalnu policiju, ubrzo smo postali jedni od njih.
Na prvi pogled buvljak sa polovnom robom deluje kao i svaki drugi, ali kada zađete među "tezge", odnosno kartone, uočavate na licima trgovaca da im prodaja nije profesija i da ih život nije štedeo.
Prodaju se knjige, stara obuća i odeća, dečje igračke, usisivači... Pronađe se i poneki zarđali auspuh i drugi delovi matorog stojadina koji odavno truli na otpadu.
Snežana Rečković dolazi na ovaj parking svakog dana sem ponedeljkom.
- Radim na vetru, suncu, nekad i po snegu. Sve ovo što vidiš je moja roba, teško mi je da se odvojim od uspomena, ali šta ću, moram. Prodajem sve za 50 ili 100 dinara.
Na ovaj način izdržava porodicu.
- Imam dva sina i unučiće. Došli smo iz Leskovca, tamo je sve mrtvo, propalo, džabe kuće, džabe sve. Ovde bar zaradimo za hranu ako ni za šta drugo.
Dolazila bi i ponedeljkom, ali komunalna policija tog dana najviše juri "ilegalne" trgovce.
- Ne daju nam da radimo, nemaju koga da jure, pa gone nas koji samo želimo da zaradimo pošteno! Mogu da jure kriminalce, narkomane, ubice.
Kaže da je danas iznela malo robe, nekoliko džempera i knjiga jer ne može sve da izloži. Kada ih komunalci pojure ovoliko može da spakuje i pobegne.
- Nije mi jasno zašto nas ne puste da zaradimo za decu. Neka nam odrede neko mesto gde možemo da budemo, ništa drugo ne tražimo ili neka nas zaposle negde.
Za "Vesti" je dušu otvorila i Bojana Đorđević. Ona takođe prodaje stvari iz kuće kako bi mogla da preživi.
- Socijalna pomoć je mala, sve prodajem za po 50 dinara pa uvek imam za hleb.
Bojana izdržava dva unučeta, tvrdi da ljudi ovako rano slabo posećuju ovaj parking, pogotovo otkad je zabranjeno da se prodaje na ulici.
- Policija sada dolazi sve ranije. Dolazim svakoga dana, pa kad me pojure ja bežim, ali ne mogu da dopustim da mi deca gladuju.
Mladi trgovac sa najzanimljivijom ponudom nije bio baš pričljiv. Pored igračaka, prodavao je stare delove za kola. Rekao nam je da se zve Danijel i da ima 17 godina. Nije želeo da otkrije svoje prezime. Dolazi na ilegalni novobeogradski buvljak kada stigne. Za razliku od većine svojih kolega, robu ne tegli u kesama već je slaže u maleni jugo. U gepeku automobila koji mu takođe služi kao štand stajao je stari točak od bicikla i još neke tričarije.
- Cene se kreću od 100 dinara pa naviše. Prodajem sve i svašta, jer svaka roba nađe svog kupca.
A kupaca i te kako ima...
Druženje preče od zarade
Postoji i mali broj ljudi koji na parking preko puta buvljaka dolaze i zarad druženja. Dragoslav Dukić, koga zovu iz milošte Žuća, na ulici prodaje poslednjih 20 godina. Može se videti na Kalenić pijaci, nekada na Bajlonijevoj, Zemunskoj, ali je najčešće na Novom Beogradu.
- Rođen sam na Starom sajmištu, ovde sam odrastao. Ne moram da prodam ništa, ali sam zadovoljan jer sam među svojima. Lepo se družimo.
S osmehom priča da je od jutros zaradio 400 dinara, a ne zna ni on sam na čemu.
Bekstvo od policajaca
Pažnju nam privlači i devojčica, sakrivena ispod velike bele kapuljače. Ćuteći, čuči pored svoje prostirke.
Bojana Đokić ima samo 17 godina. Za razliku od svojih vršnjaka, vikendom se ne budi u podne. Dane za odmor nema. Subotom i nedeljom je na ovom parkingu, od svanuća. Ostane sve dok komunalni policajci ne dođu u kontrolu. Ovo joj je jedini izvor prihoda.
- Obično dolaze između pola devet i devet. Tada se pokupim i bežim. Ne vraćam se.
Tvrdi da se najviše prodaju alati i tehnika, prodaja obuće ide slabo. Sve na njenoj prostirci košta 100 ili 200 dinara. Tokom razgovora se opustila, pa je pred kraj razgovora čak i pristala da se slika za "Vesti".
Dragoslav je radio 27 godina u Parking servisu Beograda upravo na ovom mestu, koje je pripadalo njegovoj bivšoj firmi. Pre desetak godina je izgubio posao.
- Sada su obećali da će ovaj parking dati na korišćenje autobuskoj stanici koja treba navodno da se izgradi sledeće godine. I tada dok sam bio zaposlen, prodavao sam sve i svašta na ulici, garderobu, knjige, tehniku...
Ovo mu nije jedini izvor prihod. Tvrdi da zarada zavisi od robe. Objašnjava da ne kupuju samo oni koji su prinuđeni, već pazare i preprodavci.
- Ja ove farmerke cenim 200 dinara, a ona mi nudi 50. Posle ih nosi na Kalenić pijacu i preprodaje za 300 dinara. Ipak je ovo polovna roba, ono što vredi ne možeš da prodaš skuplje. I da je novo ne sme da vredi više nego u butiku. A i svako želi da prođe što jeftinije kada kupuje.
U tom trenutku razgovor prekida potencijalna mušterija i potvrđuje Dragoslavljevu tvrdnju od malopre. Pita pošto je tuš, nisu se našli oko cene, jer je kupac uporno želeo da se cenjka. Na kraju je otišao praznih šaka.
Drakonske kazne
Kazna za nedozvoljeno prodavanje je drakonska. Za ovaj prekršaj Odlukom o komunalnom redu, iz džepa prodavci moraju na licu mesta da izvade od 5.000 do 20.000 dinara, u zavisnosti da li je u pitanju pojedinac ili preduzetnik. Ukoliko prekršilac odbije da odmah plati novčanu kaznu ili je ne plati u roku, podnosi se zahtev sudiji za prekršaje.
Inspektori mogu da podnesu zahtev sudiji za prekršaje koji može izreći kazne u rasponu od 50.000 do milion dinara za pravno, od 2.500 do 75.000 dinara za fizičko lice, navode u beogradskim medijima.
