Sebičnoj naciji preti nestanak
Srbija je već dve decenije prva u regionu, a druga u svetu po odlasku mladih ljudi u svet. Od kuće ih "teraju" mnogi problemi, a za početak katastrofalna situacija na tržištu rada. U ovom trenutku 100.000 mlađih od 30 godina sa diplomom fakulteta je nezaposleno.
Srbija postaje zemlja starih, i u našoj državi je veći broj građana starijih od 65 nego mlađih od 15 godina. Odlazak, nemaština i besperspektivnost utiču i na natalitet. Od 168 opština u Srbiji samo u osam je pozitivan prirodni priraštaj.
Vođena ovim podacima, redakcija "Vesti" odlučila je da u okviru Okruglog stola redovno otvara i ova pitanja. Naši sagovornici, profesor dr Dragan Simeunović sa Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu i dr Dario Vidojković sa Katedre za savremenu istoriju Univerziteta u Regenzburgu, ističu da je vreme da se institucije razbude i umno, suptilno i odlučno pristupe rešavanju problema. U suprotnom, smatraju, bližimo se svome kraju.
Tek povremeno se u našoj zemlji spominje da je natalitet nizak. Smatrate li tu temu važnom?
SIMEUNOVIĆ: Apsolutno! U zemlji u kojoj ovoliko pada natalitet, sumanuto je i samoubilački imati tako liberalnu politiku prema abortusu. Bio rat ili ne, decenijama imamo 80.000 abortusa godišnje. Dodajte još oko 20.000 ilegalnih i to je 100.000.
Za 20 godina to je dva miliona mladih, zdravih, poletnih građana koji bi Srbiju činili mlađom, perspektivnijom i za ulaganja povoljnijom. Sa dva miliona mogli smo da imamo većinu na KiM. Pokolj embriona govori i o našoj nerazumnosti jer ubijamo one koji bi trebalo da nam dodaju čašu vode u starosti. I kakav primer dajemo budućim generacijama? Da deca nisu važna? Zametak života ne treba dirati, naročito ne u narodima koji pate od manjka života. Nisam ni levičar ni desničar, već naučnik i mogu da izračunam da ubrzano idemo ka svome kraju. Ako svemu ovome dodamo sebičnost i pogrešnu emancipaciju ženskog roda, kakva je počela 90-ih pod uticajem pratilja kriminalaca iz muzičkog i zabavnog sveta, nama se crno piše. Nametnuli su takav sistem vrednosti da ste neemancipovana žena ako imate puno dece.
VIDOJKOVIĆ: To je bitan i višeslojan problem. Moderan Zapad je brzi svet koji teži egoizmu i individualizmu i sa TV-a nam šalje poruku da je život lep ako izlazite u kafane, ako ste starleta, ako uživate u hedonističkom životu... Ali, na prvom mestu su finansije. Lako je reći da bi trebalo imati više dece, ali to valja i prehraniti, obezbediti deci pristojan život i školovanje. Za to je potreban podstrek, kao i podrška. Na primer, u Gruziji tamošnja pravoslavna crkva daje neku vrstu stipendija, materijalnu pomoć za porodice sa više dece. Ako imate više od troje dece, kum je patrijarh. Mogla bi tako i naša Srpska pravoslavna crkva da se uključi i da sprovede nešto slično. Nije dovoljno samo jadikovati da se abortusom čini genocid, što nesumnjivo jeste kada pogledamo prazna sela pa i varoši, a ništa ne činiti. SPC treba da pređe sa reči na delo. Svakako i država! Ona bi trebalo da stvori takve uslove u kojima ljudi osećaju podstrek, motivaciju, gde vide perspektivu. Za ostanak, za porodicu, za budućnost najvažniji je taj osećaj - perspektive!
Slušati i prirodu i Boga
SIMEUNOVIĆ: Populaciona politika je problem u celoj Evropi. Skandinavija je shvatila da stimulišući treće, četvrto ili peto dete, u stvari stimulišete strance, a ne rešavate problem domaćeg nataliteta. Možda je bolje novčano stimulisati rađanje prvog i drugog deteta da bi se bar nešto rodilo. Nove vrednosti politike neoglobalizma su uzele danak i u Nemačkoj, koja će uskoro imati 20 miliona manje izvornog nemačkog stanovništva. Svi mi u Evropi bi trebalo da se okrenemo vrednostima koji su u saglasju sa zakonima svemira, prirode i Boga, i koji omogućuju ljudskom rodu da opstane.
Moralna obaveza SANU i države
Srbiju sve više napuštaju mladi ljudi. Koliko je to pogubno za sve?
SIMEUNOVIĆ: To je loš znak, naročito jer danas odlaze mladi visokoobrazovani građani, koji mogu da doprinesu razvoju društva. Cinično gledano, naslov ove teme bi mogao biti "Suviše pametni da bi ostali". Ali, cinizam donosi trenutno zadovoljstvo, ali ne i rezultate. Za rešenje ovog problema je potrebno da najvažnije institucije daju doprinos. Recimo, Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) bi verovatno htela da pomogne i ima na čelu predsednika Vladimira Kostića koji je vrlo pozitivno orijentisan u tom pravcu. Ako bi SANU pod svojim krovom stvorila institute i centre za mlade talente, koji bi bili multidisciplinarni (što je budućnost nauke), dobila bi dodatno na socijalno respektabilnoj težini (koju postepeno gubi). Mlad čovek zna da niko, pa ni SANU, ne može da mu ponudi novac koji ima u Nemačkoj. Ali, zna i da je SANU veliki brend i zato će mnogi od njih biti spremni da se vrate i rade na njenom institutu.
VIDOJKOVIĆ: Ako nemate uslova da živite i zaradite, naravno da želite da idete. Ekonomski uslovi u Srbiji ne mogu da se uporede sa primanjima i prihodima u Nemačkoj, ali to za mlade naučnike nije možda i najpresudniji faktor. Recimo, došao sam evo u Srbiju na poziv Ministarstva spoljnih poslova, o svom trošku, jer su mi ponudili mogućnost da prikažem svoj rad odnosno da učestvujem u jednom istorijskom projektu. Ako se iz toga bude razvila jedna dobra saradnja u budućnosti, tim bolje. To može poslužiti kao dobar primer i u drugim poljima. Ali, razumem zašto mladi odlaze. I Nemačku napuštaju mnogi naučnici i odlaze u Ameriku zbog para i uslova. Pre svega, bitna je i ovde perspektiva. Bez toga, ne ide ništa, i država je više nego dužna da se ozbiljno pozabavi ovim problemom.
SIMEUNOVIĆ: Moramo biti umni. Vratio sam se iz inostranstva ličnom odlukom i voljom i svestan da nikada u mojoj zemlji neću imati novac koji nudi Zapad. Zato znam da moramo da ponudimo nešto mladim naučnicima da bi ostali u Srbiji. Recimo, stanove ili veoma povoljne stambene kredite. To je mali novac a veliki motiv za njih koji nam omogućuje da ih zadržimo. Rešenja postoje, ali zahtevaju suptilan i odlučan prilaz. Mislim da je naše Ministarstvo spoljnih poslova voljno i da već i radi ono što rade ministarstva drugih zemalja, da evidentira mlade koji su otišli, da ih poziva, nudi im poslove. Verujem da resorni ministar Ivica Dačić ima i snage i volje, a bez sumnje i pameti i iskustva da iznađe i druge načine da država bude angažovana na sprečavanju odliva mladih školovanih ljudi iz Srbije.
