Posao u Kini, duša u Prizrenu

Rođen je u Beogradu, odrastao u Parizu, već sedam godina živi i radi u Šenženu, kineskom gradu budućnosti, ali tri godine unazad odmor koristi da poseti Prizren i pomogne Srbima koji tamo žive.

A. Čukić

Draga uspomena: S ocem Mihajlom i monasima

Vukašin Radinović, 25-godišnji mladić, kaže da ga za Kosovo vezuju koreni majke Ljubice, poznate jugoslovenske karatistkinje, koja je poreklom iz Peći, kao i prijateljstvo sa duhovnim ocem Mihailom iz manastira Svetih arhangela. Zato se, ističe, Prizrenu vraća. Njegove opojne lepote, postao je tek nedavno svestan.

- U Prizrenu osećam nešto posebno, neku pripadnost. Bio sam i u Dečanima i bio sam impresioniran. Poštujem veru, ne smatram sebe velikim vernikom, ali ovo što sam osetio u Dečanima, nikada mi se nije dogodilo. To je jedini manastir u našoj istoriji koji je uvek imao monahe, jedno specifično mesto u kome se događaju čuda. Imao sam veliku čast da su mi dozvolili da vidim mošti Stefana Dečanskog kome je ruka do pola otkrivena. Osam vekova je od kada je umro, a na rukama ima dlake - kaže Vukašin, koji inače govori čak šest jezika.
I mnogi drugi, dodaje, pričaju da je Kosovo nešto posebno, što i jeste, ali malo ko šta povodom toga uradi.

- Od mojih najbližih drugova i braće, pa do novinara. Kažu da hoće da idu na Kosovo, ali se boje kao da idu u Bagdad. A sve što treba da urade jeste da sednu u autobus i dole su. Ne volim ni to konstantno ograđivanje od svega što se dešava Srbima na KiM. Inače, oca Mihaila upoznao sam kada sam imao pet godina, za vreme rata, u manastiru Mušutište. Mama me je vodila da obiđemo manastir, koji je dva dana kasnije dignut u vazduh. Čak smo i izašli u novinama kao poslednji posetioci - dodaje on.

Kao član organizacije Srbi za Srbe pomaže svoje sunarodnike, a i u Prizrenu zavrne rukave, i pripomaže šta treba.

- Problem je veliki i mi treba da budemo pametni. Evo, sve ove bele kuće u Potkaljaji su nove, a 2004. godine su bile spaljene. I kada vidim tu i u enklavama ljude kako se muče, pokušavaju da urade nešto, žive u kontejnerima, deluje kao da su izgubili svaku nadu... Ne mogu da dozvolim sebi da živim jednim životom, a oni kao u Bangladešu - kaže Vukašin.

Kada sumira utiske o poseti Metohiji, a pred povratak u Kinu, odnosno u Šenžen gde radi na kontroli kvaliteta u fabrici jedne francuske kompanije, kaže da priča nije završena, već da ona tek počinje.

- Ne treba biti kratkovid po tom pitanju. Kinezi imaju poslovicu: "Svim snagama probaj da u parku ne vidiš samo drvo, jer je iza njega cela šuma." Uvek gledaju širu sliku. Mi treba da naučimo na tim nekim našim greškama. Kada sam se vraćao autobusom iz Prizrena, osim jedne Srpkinje, sve su bili mladi Albanci. Na pričaju ni srpski, ni engleski, već nemački, jer su uglavnom tamo živeli. Na Kosovu nema vajde, pa svi idu kod svojih stričeva i rođaka u Beograd da rade. Pitao sam ih, ako ste dobili državu, zašto onda zavisite od Srbije? Kosovo je i danas izuzetno zavisno od Srbije, i ako bi zatvorili granicu, prvi koji bi propatili su Albanci.

Ovaj mladić kaže da razmišlja da se iz Kine, gde je završio kineski jezik, ponovo vrati u Evropu na specijalističke studije. Razmišlja i o tome da se vrati u Srbiju.

- Ubeđen sam da ovde može da se napravi jedna dobra priča. Ne samo kada je reč o poslu, već i kada je reč o započinjanju porodice. Obožavam Novi Sad i želim da moja deca naslede naš mentalitet - zaključuje naš sagovornik.