Kako sam umro u kontejneru
Kao i svaki dan pre ovog krenuo sam do kontejnera da pronađem nešto za jelo. Gladan sam, a ljudi svašta bacaju - ponekad i ceo ručak.
Sramota me je, ali penzija je toliko mala da imam samo da platim račune za onaj ćumez u kome životarim.
Ljudi me gledaju - neki osuđuju, a neki bi ponekad da mi kupe hleb...
Navikao sam ja na njihove poglede, a oni na mene.
Dok sam radio - nekako se živelo. Rađala se deca, njih sam prehranio i otišli kud koji, mili moji. Žena je bila uz mene do pre par godina, a onda mučenica ode u "bolji svet".
Mislio sam i ja ću brzo za njom, ali Gospod Bog neće da me "uzme" bez sudnjeg dana.
I nisam znao da je to danas.
Taman sam u dnu kontejnera video koru hleba kad sam osetio oštar udarac po glavi.
Osećam da krvarim...
Neki ljudi me izvukoše iz kontejnera na asfalt.
Ležim i ne pomeram se.
Kažu "Sad će Hitna pomoć".
Nisam se bojao.
Znao sam da odlazim tamo gde više nikad neću kopati po kontejnerima.
*** "Smrt ovog mučenog starca je smrt svih nas" (napisao jedan naš kolega). I dok počiva u miru, nama ostaje gorko pitanje da li ćemo sutra i svi mi kopati po kontejnerima tražeći koru hleba? Zlosutna istina je da ćemo morati... Kad-tad. Sve nas čeka kontejner...
