Kako sam umro u kontejneru

Sramota me je, ali penzija je toliko mala da imam samo da platim račune za onaj ćumez u kome životarim.

Ljudi me gledaju - neki osuđuju, a neki bi ponekad da mi kupe hleb...

Navikao sam ja na njihove poglede, a oni na mene.

Dok sam radio - nekako se živelo. Rađala se deca, njih sam prehranio i otišli kud koji, mili moji. Žena je bila uz mene do pre par godina, a onda mučenica ode u "bolji svet".

Mislio sam i ja ću brzo za njom, ali Gospod Bog neće da me "uzme" bez sudnjeg dana.

I nisam znao da je to danas.

Taman sam u dnu kontejnera video koru hleba kad sam osetio oštar udarac po glavi.

Osećam da krvarim...

Neki ljudi me izvukoše iz kontejnera na asfalt.

Ležim i ne pomeram se.

Kažu "Sad će Hitna pomoć".

Nisam se bojao.

Znao sam da odlazim tamo gde više nikad neću kopati po kontejnerima.

*** "Smrt ovog mučenog starca je smrt svih nas" (napisao jedan naš kolega). I dok počiva u miru, nama ostaje gorko pitanje da li ćemo sutra i svi mi kopati po kontejnerima tražeći koru hleba? Zlosutna istina je da ćemo morati... Kad-tad. Sve nas čeka kontejner...