Srce me još nije "otkucalo"
Moja familija ne može da se pohvali dugovečnošću, ko dohvati 65, taj je za njujorški maraton, ja sam jedini imao sreću da me ne "pokosi" prvi infarkt, a doživeo sam ih četiri.
Legendu jugoslovenske i srpske košarke Žarka Paspalja, zahvaljujući izvanrednom daru, sudbina je već sa 14 godina odvela u podgoričku Budućnost. Može se reći da je već tad bio predodređen za velika dela na parketu. To najbolje govore četiri zlatna, dva srebrna i jedno bronzano odličje s Olimpijskih igara, Svetskih i Evropskih prvenstava.
Istorija neverovatne karijere ovog diva srpske košarke mogla bi da stane i u stihove koje su ispevali navijači, čime se ne može podičiti svako. Blistavu karijeru, tokom koje je igrao za Budućnost, Partizan, San Antonio, Olimpijakos, Panatinaikos, Panionios, Paris Basket Rasing, Aris, završio je 32. godini u dresu Virtusa iz Bolonje. Nedugo potom uzdrmali su ga ozbiljni zdravstveni problemi. Čak četiri srčana udara u 35. godini primorala su ga da se zauvek povuče sa sportskih terena. Danas, skoro dve decenije kasnije, obavlja posao potpredsednika Olimpijskog komiteta.
Akcijaš u Zagrebu
- Moj otac Jovan rođen je 1936. u selu podno Kozare, ali je kao inženjer šumarstva dobio posao u Pljevljama. Tamo je sreo moju majku Milevu, oženio se i dobio Darka, koji se rodio 1961, a pet godina kasnije na ovaj svet stižem i ja. Rođen sam 27. marta 1966. Detinjstvo pamtim samo po lepim stvarima. Igrali smo se i družili sa decom po čitav dan, skupljali neke kučiće po dvorištu i skrivali ih u podrumu. Jedna od anegdota jeste i to da sam već sa šest godina želeo da se ženim. Naravno, predomislio sam se. Dešavalo se i da sam nekoliko puta bežao od kuće kad mi nešto nije bilo pravo, ali sam se uvek vraćao kod baka Raduše, mamine majke.
- Kada sam napunio 10 godina, pošto je ćale, koji se u to vreme bavio spoljnom trgovinom, dobio bolji posao u Podgorici, svi smo se tamo preselili. Kako tada nismo imali kompjutere, po čitav dan smo provodili igrajući mali fudbal, stoni tenis, odbojku, košarku... Neretko se dešavalo da nas majke poteraju kući. Ipak, bio sam dobar đak. Roditeljima je to bilo najvažnije. Sa drugarima sam pobeđivao na gradskim takmičenjima u stonom tenisu i malom fudbalu. Jednostavno, lopta mi je bila sve. To nam je bila jedina zabava.
- Na nagovor svog brata Darka, otišao sam na radnu akciju Sava u Zagreb. Bilo je leto, a ja sam imao 14 godina i preko teške veze sam se našao među brigadirima. Bio sam među najmlađima u kampu i jedne noći su mi u spavaonici, dok sam tonuo u san, zapalili papir među nožnim prstima. Ta stresna i bolna šala je među brigadirima bila poznata kao biciklica. Naredne dve nedelje nisam mogao da stanem na noge. Ipak, pored žuljeva na rukama od krampa, stekao sam i prijatelje za ceo život.
- Upisao sam gimnaziju i paralelno sam trenirao košarku u mlađim kategorijama Budućnosti. Na terenu u centralnom gradskom parku između treninga, i po najvećem suncu, satima sam igrao basket tri na tri. Znalo se da u pet po podne dolazi starija ekipa. Nikad neću zaboraviti taj dan kada su me pozvali iz starije ekipe da igram sa njima. Bio sam na sedmom nebu. To mi je bio kao prvi "draft" u životu. Kasnije mi je Divac pričao o sličnom terenu u Kraljevu, a Sale Đorđević o čuvenom "ranču" na Novom Beogradu. Tako je možda i počela moja velika ljubav prema košarci. Jednostavno, ako se primiš na to, a primiš se zato što voliš, onda je to nešto što te čitav život vuče i to je prava stvar.
- U seniorski tim Budućnosti prebačen sam sa 16 godina kao najmlađi prvotimac. Zbog obaveza morao sam da se iz gimnazije prebacim u srednju turističku školu. Želeo sam da igračku zrelost dočekam igrajući za Budućnost. Nažalost, nisu isto mislili ljudi iz uprave kluba, koji nisu znali šta da rade sa mladom talentovanom generacijom košarkaša, u kojoj su uz mene prednjačili Luka Pavićević i Zdravko Radulović. Pregovarali su s Cibonom i Bosnom o mom transferu, ali sam na kraju nevoljno završio u Beogradu.
U Atini kao kod kuće
- Ta godina u prestonici mi je jako teško pala. Stalno me vukla nostalgija prema Podgorici. U Partizan sam stigao nekako sa osećajem da su me ljudi iz Budućnosti izdali i prodali, a jedino sam želeo da ostanem tu. To bi mi sigurno bilo životna greška. Došao sam u drugi grad sa jednim "grdnim" osećajem, nostalgijom za kućom. A, u stvari, sudbina me je odvela na najbolje mesto, koje i danas nazivam svojim domom bez koga ne bih mogao i kome sam toliko žudeo da se vratim. Beograd mnogo volim, jer ima toliko dobrih stvari. Nažalost, i on je kroz sve ove godine pretrpeo ozbiljna oštećenja zbog svega što se dešavalo u ovoj zemlji.
- Suprugu Milku sam upoznao preko zajedničkih prijatelja, iako smo se do tada redovno sretali kao komšije u istoj zgradi na Novom Beogradu. Vrlo brzo smo se venčali, imao sam 20 godina i to je bilo godinu dana pošto sam stigao u Partizan. To je ispalo dobro u smislu što mlađi roditelj sa decom može da postigne prisniji kontakt i više razumevanja. Mislim da je za mene to bilo dobro, ali nisam siguran da li je i za suprugu, jer tu ima mnogo odricanja, ali takav je život, šta da radim... Neke stvari dobiješ, a neke jednostavno ne možeš da imaš. Nažalost, posle 26 godina braka sa mojom Milkom, brojnih uspona i padova, lepih i ružnih stvari, stavili smo tačku na to sporazumno. I danas, posle više od tri godine u korektnim smo odnosima. Imamo divne kćerke. Starija Staša živi u Kanadi već dve godine, a mlađa Anja završava treću godinu fakulteta za medije i komunikacije. Želi da ide u Ameriku na master studije. Što se sporta tiče, nikad ih nisam terao da bilo šta treniraju, samo sam ih savetovao da se rekreativno bave sportom radi zdravlja.
- Najlepše i najbolje godine i u profesionalnom smislu proveo sam u Grčkoj. To je divna zemlja. Drugačiji su od nas, mnogo su povezaniji sa svojim favoritima i one koje vole, kao i sa klubovima za koje navijaju. To nekad ide do granica koje nisu uvek prijatne, ali tako je, kako je. "Dole", posebno u Atini, osećam se kao kod kuće. Rado i odlazim tamo, rado slušam njihove pesme, jer sam zakleti ljubitelj muzike i stereo zvuka. Ljudi su me tamo prihvatili kao da sam njihov. Stekao sam brojne prijatelje. A kako sam Olimpijakosu pomogao da osvoji titulu prvaka posle više godina, brzo sam postao i ljubimac navijača.
Kad sam prešao u Panatinaikos, isti ti navijači su me vređali sa tribina kada sam u prvom derbiju u prvom minutu Olimpijakosu dao tri trojke zaredom. Ipak, nikada me na ulici niko nije napao. Samo su mi spevali pesmu "Nikada više nećeš dići pehar, Paspalje", ali su ga moji saigrači 1995. posle trijumfa na Evropskom prvenstvu u Grčkoj prekrstili u "Sad si uz'o trofej, Paspalje". Mislim da sam svakako ostavio dobar trag, ne samo kao igrač, nego kao čovek.
Kajanje zbog pušenja
- Jedino što zaista žalim jeste to što sve što sam radio nisam uradio bolje jer je moglo da bude bolje. Žao mi je što sam pušio kroz celu karijeru. Posle svega shvatiš da nema druge karijere i prilike. Sigurno bih bio posvećeniji, imao sam dovoljno talenta da postignem više. Da mogu, sigurno bih to promenio. Dokaz je možda i ta Amerika, tačnije to što sam jedva izdržao tamo godinu dana, iako sam otišao kao najbolji strelac prvenstva Jugoslavije. Kockice se nisu poklopile. Greg Popović se zaista svojski trudio da ostanem tamo, a ja nisam mogao da se strpim i sačekam svoju šansu. Bilo kako bilo, da se ponovi ne može. Život je čudna priča. Pre nego što sam stavio tačku na profesionalnu karijeru, otac je stradao od prvog infarkta i umro 1998. u decembru. Javili su mi kad sam bio u Bolonji. Imao je 62 godine. Inače, familija Paspalj ne može da se pohvali dugovečnošću. Ko dohvati 65, taj je za njujorški maraton. Majka je otišla sa 60, bila je pogođena očevom smrću i jednostavno se predala. Nažalost, i starijeg brata je dočekala ista sudbina. Ja sam jedini imao sreću da me ne "pokosi" prvi...
- Kada pričam o tome i mojim "epizodama" sa srčanim udarima, volim da se šalim, iako je istina daleko ozbiljnija. Sportski život nije baš izbalansiran, stalno si pod različitim intenzitetima i fizičke aktivnosti i emocija, od osećanja euforije do tuge. Teško je očekivati da život van košarke može da bude nešto drugačiji. Sportisti se pronalaze u nečemu što diže nivo adrenalina, a šta naći posle košarke, što može da te digne dovoljno? Kad sam ostavio košarku, iako nisam bio načisto, nešto sam trenirao, pa nisam, a to je možda dodatno uticalo na moje zdravlje. Pri tom, nikad nisam vodio posebno uredan život. Bio sam strastveni pušač. Ne kažem da je to trebalo da se desi, ali se desilo, pa sam bio prinuđen da napravim presek. Svakako nisam želeo da ostanem u sportu, ali sam se, eto, našao u ulozi potpredsednika Olimpijskog komiteta, koja je volonterska. Ali, mnogo odgovorna u odnosu na to šta se očekuje od tebe i gde si postavljen. U skladu sa tim, ja i prihvatam to na taj način.
Spasilac 1.500 ploča
- Zakleti sam stereofil. Imam vrednu muzičku opremu koja podrazumeva emitovanje najboljeg mogućeg zvuka. Koliko volim ploče, možda najbolje govori to što nisam mogao da dozvolim da 1.500 ploča Studija B bude bačeno u deponiju. Vratio sam ih tamo gde pripadaju, u Narodnu biblioteku Srbije. Isto toliko volim automobile i svoj harli dejvidson. Stalno nešto čačkam oko njih, popravljam.
Sačuvao izgled kuće iz 1921.
- Kada sam 2002. otkupio prizemlje kuće na Vračaru, odlučio sam da tom zdanju vratim spoljni izgled kakav je imao 1921. Otišao sam u Arhiv Beograda, upoznao se s projektima prve srpske žene arhitekte Jelisavete Načić, koja je projektovala i crkvu Aleksandra Nevskog i Osnovnu školu "Kralj Petar Prvi". Danas porodično živimo u kući sa fasadom iz 1921, čime se posebno ponosim.
Roditelji nekad i sad
- Danas, ukoliko neko dete pokazuje znake interesovanja za sport, roditelji to pomno prate kao da će sutra biti poput Ronalda ili Džordana. Moj otac je saznao da ozbiljno igram košarku tek kada sam bio prvotimac Budućnosti. Bio je posebno zbunjen kada je to čuo od svojih prijatelja u kafani. Tačnije, prijatelj mu je rekao da sam talentovan, a on ga pita: "Koja košarka? Otkud znam, on stalno ide sa nekom loptom, okolo naokolo..." Tek tada je moj otac saznao da mi dobro ide u košarci i da bi moglo da bude nešto više od mene.
