Kutak da zbliži komšije
Uvek je bio Poseban. I kao košarkaš, sportista, čovek neposredan pun razumevanja i brige o bližnjima... Čak i onima koji mu u životu nisu neophodni. Valjda je i zbog toga Žarko Paspalj jedan od najomiljenijih sportskih junaka u Srba. Kad pitate običnog čoveka da podeli emociju, razmišljanje o dobroćudnom Pljevljaku, osmeh uz bujicu lepih reči gotovo su neizbežni.
Žare je takav od prvog dana saradnje sa "Vestima", jer je naprasto takav. Čest je gost naše kuće, apsolvirali smo kroz naše novine sve važne stvari u njegovoj karijeri, životu... Prošlu godinu naš dragi Žare oporavljao se od bolesti, koja je Bogu hvala - prošlost. Energija i gotovo dečački entuzijazam, želja da bude od koristi, uveli su ga u jednu od lepših beogradskih priča u 2017. Velikan "kraljice igara" leto je iskoristio da sredi sopstveno dvorište, a onda mu je sinula ideja da uradi nešto lepo i za svoj komšiluk. Uložio je novac, animirao prijatelje i danas dvorište između ulica Kneginje Zorke i Kičevske izgleda kraljevski - pravi kao mali raj na zemlji. Dominira košarkaški teren, ljuljaške, klupe za sedenje, osvetljenje, iz zvučnika dopire tiha muzika. Predivno. Za sve, osim za komšiluk, gde počinje i završava se priča o našoj naravi, gradu koji je izgubio dušu, veru u ljude...
- Tačno je da sam u nekom pronalaženju sebe želeo da budem koristan i uradim nešto što mi prija - počinje priču za "Vesti" popularni Palja. - Polako sam počeo da sređujem, i ubrzo sam počeo da shvatam kako sam u tome jedini. Svaki dan provodio sam u želji da će to izazvati bilo kakvu empatiju za rad, želju da promeniš nešto što mi je bila ideja, a nisam zamišljao da ću raditi sam od početka do kraja. Smetao mi je pogled u nešto što ne liči ni na šta, kao i većina dvorišta u Beogradu. Zaista ne znam šta se desilo sa ljudima generalno, nikad neću razumeti nedovoljnu želju da bilo šta uradiš što je van tvojih vrata, pa su me komšije dovele u situaciju da se pitam, da li oni ovo sve zaslužuju! Ja sam u ovom kraju 20 godina, a dvorište je pravo ruglo već punih 15.
Sam i u održavanju
Dok se tokom leta zdušno posvetio radu u dvorištu, suočavao se situacijom da ga komšije gledaju kroz prozor, ne pitajući ga za pomoć, kao da se sve dešava daleko od njihovih očiju i kuće.
- Moram da priznam da je jedan čovek, koji je dosta stariji od mene, pokazao želju i solidarnost da se tu pojavi i pomogne. Mnogi me pitaju da li sam iznenađen. Ne znam, verovatno nikad neću razumeti, svaki dan se zapitam da li zaslužuju jedan ovakav ambijent za koji mislim da je jedinstven i drugačiji. U redu, niko nije želeo ili mogao da pomogne dok se prostor "pravio". E, sad u održavanju se ponavlja ista priča, uz čast pojedincima, da možda na neki način učestvuju u tome, dovode me u razmišljanje da uradim neke druge stvari u skladu sa tim... S druge strane, kad vidiš neke klince koje su izvele majke, ili dede i babe, pa se tu nešto igraju, onda kažeš sam sebi da to i jeste bila ideja, da će ljudi dolaziti, provoditi vreme i uživati. Opet, nisam siguran da ću preuzeti teret svega ostaloga, pa ću videti šta dalje.
Legendarni as ne može da dokuči u čemu je problem:
- Novac sigurno nije, jer ga nikad nikad niko nije tražio, niti ću ga tražiti. Smeta mi kad izađem u dvorište, trudim se da to dvorište lepo izgleda, a da mi pri tome to ništa ne znači osim što prija mojoj glavi i telu... Teško je objašnjivo, ne znam šta se desilo ovom gradu, pričam o mom kraju, i što gledam nije prijatno, uz ozbiljno razočaranje što sam video prethodnih meseci... I trudim se da pobedi taj momenat kad izađem, uradim nešto korisno, budem ponosan, a da ne bude veze sa košarkom.
U dvorištu najviše vremena provodi naš sagovornik. Zbog toga je često primoran da sluša ogovoranja, priče od kojih se gnuša.
- Ima divnih ljudi koji na iskreni način podržavaju, ali to je njih pet, 10 od 120 stanova koji gledaju u dvorište. E, sad, ja ovde pijem kafu, pa čujem svašta, kako ću nešto da otmem ili ukradem, da uzmem za sebe, da je neki interes, a nije im palo na pamet da uzmu najobičniju metlu i očiste lišće, preduzmu bilo šta. Ako je tebi bitno sve u životu samo do tvojih vrata, da ne znaš komšiju 30 godina, da ogovaraš, da su ti u životu svi krivi...
Ovo ne može da te abolira od osnovne stvari da pokažeš želju i budeš deo ovoga. To je jedna druga percepcija života, meni potpuno ne poznata uz svo uvažavanje šta se dešavalo. Ovde imamo stanovnike Vračara za koje bi svi trebalo da smatraju da su drugačiji, civilizovaniji, ali to nema nikakve veze.
To nije Srbija
Uverava Žare da mu se svih ovih meseci malo ljudi uopšte obratilo:
- Nemaju potrebu ni da komuniciraju, da se raspitaju, sa izuzetkom nekoliko divnih ljudi, stariji su, ne mogu da pomognu... Sve ostalo je krajnje razočaravajuće. Tačno je da su mi ljudi pričali, povraća mi se od toga kad mi kažu: "Ovo je Srbija, šta si očekivao." Ne dao nam Bog da je ovo Srbija, ali moram priznati da sam razočaran. Ovo je kutak u gradu koji iskreno oduševi svakog ko dođe sa strane.
Paspalj uverava da je veće simpatije pobrao od "klinaca" koji su ranije odrasli u njegovom kraju.
- Bila je jedna generacija dece koji su sada porasli i oduševljeno došli kad smo postavili koš. Jer, veći deo detinjstva su proveli u ovom dvorištu, imali su jedan mali koš, i u nekoj stalnoj koliziji sa stanarima kojima sve smeta... Pretpostavljam da je pozadina bila nepoštovanje reda, rada i mira, pošto ljudima moraš da ostaviš prostor koji je nekad davno neko napisao. I to ima smisla, trudim se danas da upozoravam ljude da u vreme nekog kućnog reda ne bude aktivnosti. E, ti klinci su otišli, poženili se, sada ima male dece koja će da porastu i koriste ovaj prostor.
Nije svuda isto
Teško je priznati da živimo u vreme kad je nedostatak empatije evidentan, kada ljudi nemaju odnos prema stvarima koje i te kako treba da ih se tiču...
- Ne znam kako se rešava taj problem otuđenosti. Ima divnih ljudi koji vole društvo... Moje opredeljenje je da se preselim sa Vračara, da promenim sredinu. Dvorište ne mogu da ponesem sa sobom, pa do tada neka se komšije dogovore i vide šta hoće. Prethodnih nekoliko dana sam ustajao u sedam, osam ujutro, skupljao lišće po dvorištu, pa onda oko 10 pijem kafu. Uživanje. Vide komšije sa prozora šta radim i niko da pomogne. Preko leta palim kompresor, farba se ograda, ali nikakva reakcija.
Nisam čovek koji je revoltiran, ali smeta kad čuješ neka nepotrebna pitanja. Ja ih onda upitam da li hoće da pomognu? Tada krene zatvaranje prozora. Ne znam zašto je to tako, to je u ljudskom biću, ili si sebičan ili nisi. Ja nisam rođeni Vračarac, ali tamo gde sam odrastao znam da tako nije bilo. Nisam siguran da je tako na Novom Beogradu gde postoji po 400 stanova, pa se ljudi dogovore, funkcionišu... Ovde niko nije trebalo da daje pare, pa ponovo bez reakcije, ali za održavanje ukoliko se ne pokaže želja, neće biti dobro - zaključio je Paspalj.
Kakav vašar
Možda se stvari promene?
- Iskreno se nadam da postoji šansa da shvate da je u pozadini svega najbolja namera. Imaće celu zimu da razmisle... Naslušao sam se banalnih priča da će po 100 dečaka da igraju basket, da će biti vašar... Prvo, zapitajte se gde su vam 100 klinaca, koji ne postoje, ništa se ne dešava od priča, samo što to sada izgleda pristojno. Najbolja stvar koju sam u životu kupio je kompresor za vodu, toliko je bilo zapušteno, ništa se nije videlo u dvorištu. Skoro sam doveo prijatelje, skupilo se nas dvadesetak, stavili kotlić, svima je lepa promena, kad vidiš u dvorištu više od troje ljudi.
Ništa lično
Naš sagovornik uverava da celu priču ne doživljava lično:
- Iskusniji smo i stariji, možemo da saberemo misli i spoznamo šta je lično, a šta nije. Neke stvari su lične, a one me nerviraju, pošto je neshvatanje sa logikom življenja da moraš negde da pripadaš. A u ovom primeru pripadaš ovom dvorištu, verujte mi da ste videli ovo pre četiri meseca... To je jedna od onih situacija gde ne bi kuče pustio napolje, a ne svoje dete.
Hvala Tomaševiću i "Mocartu"
Ne zaboravlja Paspalj da istakne ljude koji su mu pomogli:
- Veliki je prostor, ispada da je 50 sa 50 metara. Tu su klackalica, ljuljaška, košarkaški teren, uveče osvetljenje, posebni reflektori za igralište. Mnogo je pomogao Dejan Tomašević, "Mocart" mi je dao podlogu za teren. Manje se čuje lopta, vodio sam računa o tome. Pravljeno da se uživa, klupice, nikad nije bila namera da se dovode ljudi sa strane, pošto se dvorište zaključava. Od 14 do 17 i posle 22 sata nema igre. Za sada sve funkcioniše, ali nisam siguran da su komšije presrećne što ovo postoji... Naravno, tu su i komunalne službe, uvek spremne da pomognu.
Pohvale Divcu i Peđi
Prati Paspalj pažljivo NBA ligu, sa posebnim akcentom na Sakramento.
- Sa Divcem se čujem stalno. Bjelica je iznenađenje, ima prostora. Divac mu je učinio ogromnu stvar, da bude zadovoljan i motivisan u mladom timu, gde ima važno mesto. Za Bogdana znamo, njemu je košarka prvo u glavi, veliki je radnik. Divac sve što je uradio ispada izvrsno, sve je bilo logično, Kazinsa su istrpeli sedam godina, dobar igrač, ali katastrofalan za ekipu. Skupio je hrabrosti da ga trejduje, a to je uradio protiv svih, pošto su mislili da će sve da se poruši. Danas imaju najmlađi sastav, dobro igraju i prostor da u neko dogledno vreme dovedu igrače koji će im popraviti kvalitet. Tim je odličan, dobri izbori na draftu, dovođenje Bogdana, idu u pravom smeru, zahvaljujući Divcu i Peđi - jasan je Paspalj.
Niko kao Zagorac
Paspalj i košarka - neizbežna tema. Ponovo se aktivirao na poziv ABA lige, gde ima ulogu ambasadora, čoveka koji će uticati da liga dobije na autoritetu i većem značaju.
- Dobar gest i razmišljanje - kaže Paspalj. - Tu je dvoje-troje ljudi koji imaju iskustvo i ime, hoće da ih uključe u ideju da se od te lige napravi nešto bolje, Ovo je sad bolje nego što je bilo, ali biće potrebno vremena, sve je u imidžu da li nešto valja ili ne valja. S druge strane, nisam siguran da ću promeniti svoje mišljenje. Međutim, koliko god smo bili protiv 2002. (sa razlogom!) kao Partizan, ovo nema alternativu. Stvari su postavljene tako, odatle imaš izlazak u Evropu i to je to. Praktično, saradnja sa svim federacijama mora da bude najbolja, najlakše je poći po regionu i pričati lepe stvari. Ja to neću da radim, ako mi se nešto ne sviđa kazaću u želji da ova liga bude bolja.
Kakav je kvalitet lige?
- Ova godina nije loša, postoji izjednačenost po pitanju timova, i drugi pokazuju znake života, jer se pojavilo više novca, ili imaju želje ili vode računa... Koncept lige koja nija privatna i pripada timovima ima smisla i garantuje lepšu budućnost.
Priznaje Paspalj da manjka kvalitetnih pojedinaca:
- Nema potencijala, osim Radeta Zagorca, koji je pod pitanjem zbog zdravlja i povratka u formu. Svaki tim vodi računa o interesima, a o mladosti treba da vodi računa i svaka Ferderacija ponaosob, zašto ih nema i šta se s njima dešava. To je potpuno druga priča, i dalje ne vidim da su ovi drugi prezadovoljni mladim naraštajem.
Legendi srpske košarke svakako prija nova uloga.
- Idealno je, vidiš se sa prijateljima, obiđeš region... Tako sam ponikao, sada idem u sedam država, podseća me to na EP u Rimu kad smo otišli kao jedna država na osmodnevno prvenstvo, a polufinale završili kao tri. Potpuno šizofrenija. U vremenu u kojem živimo ne može čovek da planira godinu unapred - kaže Paspalj.
Trinkijeri dobar dasa
Pohvalio je Paspalj dolazak Andree Trinkijerija u Partizan.
- Trinkijeri je dobar dasa, sa mnogo ponosa priča o jugoslovenskoj košarci, očekujući da će zateći ovde potencijal i da pomogne. Partizan pokazuje znake života koje nije pokazivao dve-tri godine. Mislim da je za ABA dobra stvar druga Jadranska liga, nigde nema potencijala za domaću ligu, svaka zemlja ima potencijala za dva-tri tima, koja bi igrala u dve lige. To je dobar način da se afirmišu mlađi, to za sada nije neka želja, već moje razmišljanje.
