Mladi zabili glave u telefone
Posle prošlogodišnje stipendije u Inzbruku, koju je dobio kao "Pisac u gostima" s tim da mesec dana drži predavanja studentima o prošlosti, osobenosti, tradiciji i kulturi Roma, usledila je nova počast za pesnika Jovana Nikolića iz Kelna. Na konkursu za stipendiju H. C. Artmana, austrijskog pisca i prevodioca poznatog po proklamaciji da se "može biti pesnik bez ijedne napisane i izgovorene reči", Jovanu su, kao nekada Rilkeu koji je dobio ključeve dvorca od svog mecene, dva meseca otvorena vrata Mocartovog grada da se u tišini i miru oslobodi "egzistencijalnih i dnevnih briga i sasluša duboke poruke svog bića", kako sam kaže.
U tamošnjem Literaturhausu je učestvovao na tribini sa temom istorije Roma - od fascinacije do prezira, zajedno sa crnogorskim pesnikom Rusom Sejdovićem i još dvojicom nemačkih pisaca koji se zalažu za romsku literaturu.
- Lepo je putovati, da čovek ima distancu od "mesta zločina", mesta gde živi, radi i greši - kaže u šali Jovan.
- Dane u Salcburgu koristim i za sređivanje starih rukopisa i rad na drami "Benandanti", prema tekstu italijanskog pisca Bucantija "Supruga sa krilima". Tu priču mi je poslao moj prijatelj Oto Horvat iz Firence, a naslov na italijanskom je nešto nalik na naše "dodole" i "koledare"."
U međuvremenu je sa izdavačem iz Klagenfurta definisao detalje za svoju novu knjigu "Orkestar žena koje su me ostavile".
- U njoj ima jugonostalgije, i to na muzički način, jer kao dete muzičara nosim tu provincijenciju u sebi. Ima u njoj velika skaska o tome kako su nastali podijumi za igru. Interesantno je da su se sve moje bivše bavile muzikom (prva žena je bila Sanja iz Ođile), i to je karma, to ne može da se popravi. Muzika je neprestani pratilac mog života.
Knjiga treba da izađe pre Frankfurtskog sajma, a onda slede gostovanja, čitanja, jer u suprotnom "knjiga kao paradajz, cigarete, novine spava i truli u magacinima".
Slavu koja ga prati je, kako kaže, "srazmerno naslednim molekularnim DNA osobinama njegove pokojne babe Ljubice, koja se bavila vračanjem i gatanjem", predvideo još pre emigracije iz Srbije, kada je u intervjuu u "Danasu" objavio da dolazi njegov "opus za Evropu".
- Sve sam to predvideo, kao što sada predviđam sledeću fazu da obiđem malo Ameriku, Španiju i da gostujem u Africi, Kanadi i Australiji. Znam šta radim i koliko to vredi, i bio sam siguran da će to sladokusci i znalci znati da prepoznaju.
Jovanove reči nisu hvalisanje, nego crno na belo činjenice da se našao u mnogim nemačkim antologijama kao jedini srpski pisac, da ima bar 800 tekstova o njemu za poslednjih 15 godina, da se njegova drama "Kosovo mon amur" i dalje igra u Parizu, da je Martin Vigel sa američkog univerziteta u Teksasu uzeo da prevodi Jovanove pesme. Zbog svega toga je dobio legitimno pravo da se smatra ambasadorom kulture Srbije.
Medijske splačine
Pesnik poznat po britkom jeziku nije mogao da ne potkači "osmanlijsku, unjkavu muziku kojom se radilo na idiotizaciji i debilizaciji našeg naroda, od turbo do porno folka, koji su planski smišljani da bi se izgubio elementarni zvučni parfem našeg naroda i da bi se ljudi sveli na najniže strasti onim što im se dnevno nudi preko medijskih splačina".
- Veoma sam tužan zbog toga, jer vidim da dole ne samo da sipaju nešto u vodu, nego sipaju u uši mom narodu i uništavaju Srbiju.
Na kraju daje presek savremenog trenutka:
- Ono što opažam je pozicija noja kod mladih ljudi, koji nisu zabili kljunove u pesak, nego u ajfone i mobilne telefone. Vidim da su oni nepovratno izgubljeni, da imaju strah od egzistencije. Žao mi je zbog toga, jer supstanca čoveka je da se seti svog bitka, primordijalnog i osnovnog cilja, boravka, suštine. Politika je puštena s lanca, to je nešto što je izašlo iz Pandorine kutije i nema nikakve kontrole. Prilično sam pesimista. Stvari moraju da dođu do najteže tačke, najvećeg pritiska i užasa da bi krenula vrsta otpora i protesta. Uprkos visokoj tehnologiji, čovek i njegova svojstva još uvek borave na nivou homo sapiensa.
