Uz umetnost se lakše trpi
Stanje u srpskoj kulturi je savršeno od onog trenutka, kad je slikar u Bogorodici Ljeviškoj spustio četkicu i rekao: "Završio sam"! Puna zrelost je postignuta kad je fra Vito Kotoranin uzidao poslednji kamen u Dečane.
Ima li kulture danas i pod kojim uslovima?
- Umetnost Gračanice nije prošlost, jer ona se stvara, doslikava i dograđuje i kod onih koji je nikada nisu videli. Zato je najvažnije da se ona očuva, da postoji mogućnost susreta - susreta koji će biti oslobođenje, katarza ili zrelost. Savremeno stvaranje na KiM je često "ugušeno" nasleđem, ideologijom, periferijom i albanskim etnokratskim modelima koji srpsku kulturu vide kao opasnost.
Tako je počeo razgovor sa Živojinom Rakočevićem, direktorom Doma kulture u Gračanici, čovekom koji je strpljivo, okupljao milja i zamete srpske kulture pod jednim krovom. U žuto-belu fasadu, pomalo skrivenu iza umetničke instalacije koja vrišti: "Missing"! Tražimo našu decu, očeve, majke, kidnapovane, otete. Nedostaju nam! Boli!
Most poverenja
Nedavno je predstavljen projekat "Izgradnja poverenja kroz kulturne zaštite na Kosovu", čiji je cilj, kako je navedeno, da gradi poverenje između Srba i Albanaca kroz promociju kulture.
- Pogledajte te gomilu pobrkanih zvučnih reči u naslovu projekta, tu užasnu nepismenost i odsustvo smisla. Kakvo poverenje sa ovakvim jezikom može da se ostvari, ovo su drugi pisali za Srbe. Albanska elita se ponaša kao da mi ovde nemamo ni Univerzitet, ni kulturu ni crkvu, kao da nemamo nijednog pismenog čoveka, pa će sada oni da nas zaštite, da nas otvore i pokažu svetu, da nas opismene. Ime ovog projekta je vam to govori
Dom kulture u Gračanici šturo se u novinarskim izveštajima opisuje kao "nosilac kulturnih dešavanja u celoj enklavi centralnog Kosova i Metohije". Površni političari ni pod najvedrijim nebom ne bi umeli da vide taj Aleksandrijski svetionik, u čije je zidove ugrađeno upravo ono čime su Srbi "zabeležili" Kosovo. U neprestanoj borbi za očuvanje tog kulturnog identiteta, taj istočnik je pre svih postavio pitanje: "I kako posle svega u Unesko"? Nisu se zatezale crvene kravate, nisu se izuvale cipele. Upečatljivije od svih reči, crtali su učesnici grafičke kolonije održane u manastiru Svetih arhangela kod Prizrena. Organizovao je Dom kulture Gračanica.
- Postoje dva plana: stvarajuća kultura geto Srba i ukupni kulturološki kontekst koji je dobrim i temeljnim delom zasnovan na našem kosovskom potencijalu i njegovoj istorijskoj perspektivi. Tako da šta god se dogodi, ovde na terenu, boli nekoga ko nikada nije ušao u Bogorodicu Ljevišku. To su markeri i simboli koji se u nama prepoznaju kao Kosovo i kao opšta i, jednim delom, određujuća vrednost reaguju u nama gde god da živimo - objašnjava naš sagovornik.
Lepota Ljeviške najpre je zaživela u oku njenog tvorca. Tako je Dom kulture u Gračanici iznikao iz snage i energije tima sjajnih mladih ljudi koji svakim danom grade i brane to utvrđenje. Književnik, pesnik, novinar, stvaralac Živojin Rakočević je na čelu tog tima dve i po godine. Obrisao je umuljana stakla, i počeo. Od tada su prvi put gostovali muzičari Beogradske filharmonije, dva puta se predstavio Big Bend orkestar, udomio se međunarodni Grafest, festival dokumentarnog filma, skućila se Srpska drama Narodnog pozorišta u Prištini. Dom kulture u Gračanici dočekao je brojne književnike, likovne umetnike. Obradovao ih je pisac Dragan Velikić, nasmejao umetnik dr Nele Karajlić, svoju "Enklavu" predstavio režiser Goran Radovanović, u srca dirnula džez diva Lena Kovačević...
Na pitanje koliko je programa od tada realizovano, drugačiji odgovor nije očekivan: "Ne znam, svako je radio prema svojima mogućnostima, pored jednog grada koji je bio razvijeni kulturni centar".
- Najznačajnija je atmosfera i vraćanje delića urbanosti i izgubljenih gradova koje smo imali i čije senke sada živimo. Bivši ljudi izgubljenog grada imaju potrebu da se vrate sebi i to rade preko kulture, a pridružuju im se generacije koje žive u getu i van grada - kaže Rakočević.
Pozorišna sala je uvek puna. Galerijom uvek struji žagor. Srbi u Gračanici dolaze po cvet kalopera.
- Ima tu prirodnih, a istovremeno čudnih pojava kao što su koncerti klasične muzike ispred Gračanice. Klasična muzika, ispred naše klasične umetnosti, tu su naše Narodno pozorište Priština, likovni i književni programi, gostujuće predstave, programi u kojima učestvuju psiholozi i psihoanalitičari, stalno i ciljano nuđenje programa potpuno izolovanim sredinama u Metohiji, na Štrpcu ili u Pomoravlju.
Novinar i pesnik
Živojin Rakočević diplomirao je na Filološkom fakultetu u Prištini na Katedri za srpsku književnost i jezik, magistrirao na Univerzitetu u Beogradu. Pokretač i glavni urednik časopisa "Potpis", uređivao poeziju u književnom časopisu "Stremljenja", bio je asistent na Filološkom fakultetu u Prištini, glavni i odgovorni urednik KIM radija... Objavio je pet knjiga poezije, piše za "Politiku". Između ostalih, dobitnik je Brankove nagrade Matice srpske u Novom Sadu, kao i nagrade Milan Pantić za istraživačko novinarstvo i hrabrost u izveštavanju (događaji vezani za pogrom Srba 17. marta 2004). Sa suprugom Sonjom ima dvoje dece Simonidu i Dimitrija, žive u Gračanici.
Da li je neko iz straha, ili nekog drugog razloga, odbio da gostuje u Domu kulture u Gračanici?
- Različiti su strahovi kad je KiM u pitanju: strah za ličnu bezbednost, strah od susreta sa sobom, zatim bojazan od toga šta će reći albanska, hrvatska ili srpska publika, "ako me vide u Gračanici". Ideologija, bratstvo i jedinstvo, opterećenja bliske prošlosti, predrasude... Bog zna šta se tu sve nakupilo, nije naše da o tome mislimo, naše je da im otvorimo vrata, do dođu, ovdašnji ljudi da ih gledaju ili nešto pitaju - odgovara Rakočević.
Postojanost, tolerantnost, stoicizam, podnošljivost, golgota, stradalništvo, očaj, paćenje, jaram, agonija, kamen, kalvarija, zlopaćenje, trpnja, nesreća, muka, patništvo, ispaštanje, izdržavanje. Sve su to izvedenice reči trpljenje, najvažnije za budućnost Srba na KiM.
- Kultura će dati odgovor na različite načine: duh koji je Petra Handkea načinio stanovnikom Velike Hoče, neće moći da se ograniči, jer živi u našem Stepiću, jedinom slikaru u Metohiji, u mladim piscima ili glumcima. U osnovi, lakše se trpi s kulturom. Trpljenje je naše najvažnije iskustvo i, reklo bi se, poetika.
