I Crkva i narod tumaraju u magli
Režiser i teolog, đakon Nenad Ilić iz Beograda nedavno je javno ocenio da je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi na delu "grozno licemerje". Poručio je da je krajnje vreme "da se svi malo uozbiljimo" i da srpskim episkopima treba "hitno pomoći u upravljanju našom pomesnom crkvom".
Ukazao je da "bez neophodne sabornosti, oni su osuđeni na izolaciju koja ih dovodi u položaj da ne mogu na pravi način da procenjuju okolnosti u kojima Crkva kod nas vrši svoju misiju, da donose ispravne odluke i da deluju kako Crkva od njih zahteva", a "pogotovo kad država kao sada kod nas zapadne u ovako bolesno stanje, to postaje veoma opasno".
Govoreći za "Vesti" o unutrašnjoj i spoljašnjoj misiji SPC i njenom učešću u ekumenizmu, Ilić konstatuje da je u SPC "misija trenutno u drugom planu i to nikako nije dobro".
- Narod malo zna o svojoj veri, koju je sačuvao po cenu mnogih žrtava i ne koristi ono što Crkva može da ponudi, niti ima spoljašnje misije koja bi nam pomogla da postanemo svesni svoje istorijske uloge. Vreme je da se velika energija uloži u misiju, onako kako je to na primer postavila ruska crkva. Naravno da je tu presudna uloga sveštenstva i da su odluke episkopa nužne za početak ozbiljnijeg rada na misiji, ali mnogo zavisi i od verujućih ljudi - napominje naš sagovornik.
Đakon Ilić smatra da "ogromna šteta misiji i ugledu Crkve dolazi od pojave da su finansije izbile u prvi plan, bilo na nivou ogovaranja sveštenika ili finansijskih skandala koji su medijima postali najzanimljivija dešavanja u Crkvi", te da "to pokazuje opštu neodgovornost" kako naroda, tako i jerarhije i medija.
- Kao da se ne radi o našoj Crkvi koja nam je jedino spasenje. Od kad je Crkva ušla u zagrljaj sa svetom ona pokušava da ga oduhovljuje. Međutim, pošto su u pitanju uzajamni procesi, u mnogim periodima svet snažnije deluje na Crkvu nego Crkva na svet - smatra đakon Nenad Ilić.
Napominje da je obaveza SPC misionarenje, "da ceo svet koliko on bude spreman privedemo Hristu i pravoj veri - pravoslavlju" i da "utoliko ima smisla komunicirati sa svima".
- Ekumenizam da, ali samo kao pravoslavni ekumenizam koji ispovedamo u Simbolu vere - poručuje naš sagovornik.
Komentarišući krajnosti, i među jerarhijom i među vernicima, od zilotizma do potpunog liberalizma unutar SPC, Ilić ocenjuje da smo umnogome "izgubili osećaj pripadanja, kao i smisao našeg istorijskog postojanja".
- Pošto kao narod osiromašeni bezglavo tumaramo u magli novog svetskog totalitarizma, a kao Crkva nemamo jasno usmerenje i aktivne ciljeve - u državi to premošćujemo mantrama o Evropi, a u Crkvi nedostatak prave aktivnosti zamenjujemo unutrašnjim sukobima koji stvaraju iluziju nekakvog kretanja. U stvari, skoro da smo u stanju paralize. Moramo da se setimo svoje odgovornosti i da se konačno probudimo.
Obnova sabora
Zašto su odavno ukinuti crkveno-narodni sabori, te zašto se od naroda uglavnom očekuje bespogovorna poslušnost sveštenstvu, u stilu: "Ili si sa mnom ili si protiv mene", a vidljive su i podele na mi (sveštenstvo) i oni (pastva)?
- Takva situacija nastala je u vremenu komunizma kad je Crkva bila svedena na jerarhiju i šačicu vernika. Kad je počeo povratak verujućih u hramove, ništa se nije radilo da se prilagodimo novim okolnostima. Sad imamo sasvim neprirodno stanje. Izolovanu višu jerarhiju i sveštenstvo koje odgovara samo episkopima, a prave životne veze naroda i jerarhije su pre izuzetak nego pravilo. To nas kao crkvu provincijalizuje i koči delovanje. Promena može nastati samo većim angažovanjem verujućih ljudi koji instituciju izdržavaju. Mora se nešto od jerarhije tražiti da bi se mrdnulo sa mrtve tačke. A ne samo da se smanje takse za obrede. Početak je - insistiranje na učestvovanju verujućeg naroda u radu crkvenih sabora, pa i obnova crkveno-narodnih sabora.
Objašnjavajući kako na jerarhiju utiče sadašnji ogoljeni materijalizam, karijerizam i trka za zaradom s jedne strane, a s druge činjenica da su sveštenici "uklešteni" između despotske episkopske vlasti, te parohijske pastve i potreba sopstvene porodice, đakon Nenad Ilić smatra da "trenutna, naizgled potpuna pobeda hiperpotrošačke kulture umnogome diktira i ponašanje sveštenstva":
- Specijalizacija i profesionalizacija mnogima daje alibi za predavanje materijalnim interesima i karijerizmu. Malograđanština prividno trijumfuje i u našoj Crkvi. Sveštenici su pritom u lošoj situaciji, jer su praktično svi samo privremeno postavljeni! Tako da su u gorem položaju nego zaposleni u nekoj privatnoj firmi. Mogu biti premešteni ili ostati bez izdržavanja za sebe i svoje porodice a da nemaju skoro nikakvu zaštitu. Nije lako srediti stanje. Ideja o redovnom parohijalu koji bi vernici davali i time izdržavali svoju crkvu i sveštenike nije u narodu popularna, ali zato mnogi vole da ogovaraju sveštenike kad im naplate svoje usluge. I ovde se vidi koliko je neophodno da se svi zajedno uozbiljimo. I napregnemo se da pronađemo prava rešenja.
Ne budimo nesrećni patuljci
- Na svima nama je da se popravljamo, da budemo bolji i prema sebi i prema drugima, da što više useljavamo ljubav Božju u sebe. To je put pobede nad smrću. Tek kao pobednici nad smrću mi smo ispunili svoj život i opravdali svoje bogatstvo ili siromaštvo, svoje sreće i nesreće, sve svoje ostale pobede ili poraze. Jer dok smrt vlada našim životima, bili mi toga svesni ili nesvesni - ta činjenica truje naš život i pravi nas egocentričnim i često nesrećnim patuljcima, a ne Božjim sinovima. Tu pobedu nam može dati samo On, ali mi u njoj učestvujemo, želimo je, tražimo. Nije reč ni o nekakvoj beskrvnoj i dosadno udobnoj večnosti, reč je o trijumfalnom i radosnom ukidanju vremena, o celovitom životu bez ikakvih granica. Pa ko želi, nek' izvoli, a ko više voli vrapca u ruci dok se zavesa ne spusti, teško da će i ovo o čemu razgovaramo pročitati do kraja - kaže đakon Ilić.
