Nikolina prvi đak posle 15 godina
Poput brojnih sela u Raškoj oblasti koja su, zbog bespuća, seoba i nemogućnosti da se mladići ožene, ostala pusta, ni u Odojeviću na Rogozni, nekada najvećoj mesnoj zajednici na ovoj planini, pune dve decenije nije bilo ni svadbe, ni dečjeg plača.
Tek kada su u ovo selo, preciznije u zaselak Zmijinac, pre osam godina, stigle dve Albanke, sestre Liza i Špresa iz okoline Tirane, i udale se za braću Radišu i Anta Baraća, pojavio se tračak nade da će i na ovom delu "otpisane" planine ponovo biti đaka i boljeg života.
Dočekasmo i tu radost. Nakon 15 godina, škola ponovo radi, doduše u prodavnici i sa jednim đakom, ali i to nam mnogo znači, iduće jeseni imaćemo dva, a potom i tri đaka... Biće još dece, a nadamo se i nevesti iz Albanije koje su se u našem selu i celoj Raškoj oblasti pokazale kao odlične supruge i brižne majke i "spasioci" više stotina domaćinstava kojima je pretilo gašenje ognjišta - kaže domaćin Dragomir Veljović iz zaseoka Negotinac.
Čast da ponovo "otvore" školu u Odojeviću pripala je sedmogodišnjoj Nikolini Barać, koja do improvizovane učionice u seoskoj prodavnici, pešači po sedam kilometara, i njenoj učiteljici Danki Nikolić, koja putuje iz Novog Pazara i svakodnevno kolima i pešice "pregazi" po 60 kilometara.
- Sa Lizom imam dvoje dece: Nikolinu (7) i Nevenu (5), Anto i Špresa imaju Davida (5) i Todoru (4). Zasad u zaseoku imamo četiri mališana i jednog đaka. Ako Bog da, biće nas i više. Da nije bilo nevesta iz Albanije, kojima nije smetalo da dođu u ovo bespuće, nikada se ne bi oženili, niti bi naša škola ikada proradila... Mojoj Lizi ništa nije teško i ni malo joj ne smeta što živimo daleko od grada, često i odsečeni od sveta. Srećan sam što je naša Nikolina ponovo "otvorila" školu, makar i u prodavnici... Škola koju smo imali je u korovu i bez krova - priča Radiša Barać koji sa svojim đakom-prvakom svakodnevno od Zmijinca do Odojevića pešači po sedam kilometara.
- Da sam ostala u Albaniji, odakle momci, u potrazi za poslom i boljim životom, listom odlaze u Italiju i Grčku, verovatno se nikada ne bih udala, niti bih imala porodicu. Ovde imam divnog supruga i dvoje zlatne dece, ako Bog da, imaćemo još mališana i đaka, u blizini su mi sestra i njena deca, srećna sam i presrećna - priča Albanka Liza Barać.
Albanke snajke na glasu
Divne su nam Liza i Špresa. Kamo sreće da nam je više ovakvih snajki, bilo bi i više dece, imamo još starijih a neoženjenih momaka, očekujemo nove neveste iz Skadra i drugih delova Albanije, ako naše neće u selo, Albanke hoće, jer su patrijarhalno vaspitane, radne i žive za svoju porodicu - ističe meštanin Odojevića Milutin Acković.
Mada im nije lako na opusteloj planini, zadovoljni su i u porodici Anta Baraća, srećni su što će mali David od idućeg septembra praviti društvo Nikolini dok budu pešačili do škole. Raduje se i učiteljica Danka koja naglašava da će učiniti sve da njena "drugarica" Nikolina bude odličan đak.
Ovo mi je prvo zaposlenje, maštala sam o učionici punoj đaka i lepoj školi u mojoj ulici, život je, međutim, hteo da karijeru počnem u vrletima Rogozne i u prodavnici, ne žalim se i srećna sam što ću pružati znanje mališanima koji rastu daleko od civilizacije, zaslužili su oni i njihovi roditelji, samim tim što su ostali ovde, da im učitelj dođe ne samo u selo već i, ako treba, i na kućni prag - ističe učiteljica Danka Nikolić.
Planina leži na bakru
Cela Rogozna "leži na rudi bakra" u kojoj je izuzetno veliki procenat srebra i zlata. Na žalost, to ogromno bogatstvo, za koje su zainteresovani i stranci, još se ne koristi. U Odojevićima i na drugim delovima Rogozne očekuju da država izgradi puteve i dovede investitore koji će eksploatacijom obojenih metala zaposliti preostale meštane, vratiti deo odseljenih i ponovo oživeti škole.
