U zavičaj po blagoslov patrijarha
Rođena Azanjka, 62-godišnja Jela Popović, nije ni sanjala da će više od četiri decenije života da proživi u Parizu, a da će u rodni zavičaj dolaziti samo dva puta godišnje na po desetak dana.
Ipak, svako pravilo ima izuzetak, pa je i Jela mimo običaja, neplanirano došla u rodnu Azanju, i to prvi put sama, bez supruga Jovice. Iz Pariza je došla na produženi vikend zato što je njegova svetost patrijarh Irinej, 27. oktobra, prvi put posetio Azanju.
- Blagoslov od patrijarha i njegov prvi dolazak od postojanja Azanje za mene je bio znak da moram da dođem. To je više nego što običan smrtnik može da očekuje za svoga života - kaže sagovornica "Vesti", ne skrivajući uzbuđenje i radost što će svojima u Parizu imati šta da ispriča, od toga da je crkvena porta bila puna Šumadinaca pristiglih iz okolnih sela, preko komšijskih pozdrava i utisaka.
- Konačno i nešto lepo da se desi - kaže Jela više za sebe, dok joj se licem razliva setni osmeh... Po Jelinoj priči, u Pariz je trbuhom za kruhom prvo otišao njen suprug Jovica 1974. godine.
- Jovica je do odlaska u Pariz radio kao stolar, a ja sam imala samo osnovnu školu i krojački zanat, te sam pored bavljenja poljoprivredom, što prati svako seosko domaćinstvo, kada se ukaže potreba, povremeno šila. Ipak, bilo je teško. Novca nikada nije bilo dovoljno, a mi smo bili mladi i željni da nešto sami steknemo, da pomognemo svekru i svekrvi. Dejan se rodio 1971. godine, a mlađi sin Dragan '74. godine, kada je Jovica prelomio i otišao u Pariz kod ujaka Bore Bajkića - seća se dalekih dana naša sagovornica.
- Posle nekog vremena, mislim da je prošlo osam meseci i ja sam došla u Francusku, ali to je već bila '75. godina. Odmah sam počela da radim u konfekciji. Posao mi nije bio nepoznat, a ni težak. Samo su mi moćne šivaće mašine bile prijatno iznenađenje. Posle nekoliko dana uhodavanja, sve je došlo na svoje osim francuskog jezika. On mi je bio težak i jedva sam čekala da se dočepam našeg iznajmljenog stančića na periferiji i da malo progovorim na maternjem. Ipak, oboje smo s posla dolazili toliko umorni da smo jedva nešto i progovarali - seća se Jela i otkriva da je njen suprug brzo napredovao...
- Stekao je dobar glas kao stolar, te je već posle desetak godina otvorio svoju stolarsku firmu i nastavio da radi na građevinama stolarske poslove. Radio je ne samo u Parizu, već po celoj Francuskoj, i nije birao posao. Važno je bilo da se posao odradi kvalitetno i u predviđenom roku da bude završen, kako bi i plaćanje bilo redovno - kaže Jela i dodaje da im je tih prvih godina život i pored sigurne egzistencije i zidanja kuće u Azanji, kao i pomoći svekrvi Desi, ipak bio gorak.
Deca nas nisu prepoznala
- O našim sinovima su brinule moja svekrva Desa i majka Milka. Kada smo ih prvi put posle mog odlaska u Francusku posetili, što je bilo nakon sedam meseci, Dragan je već prohodao i sklapao prve rečenice, a od Jovice i mene se uplašio. Nije nas prepoznao, pa smo se svi kolektivno rasplakali. Deca su plakala zbog dva stranca, koji ih besomučno grle i ljube, a mi od tuge što su prohodali bez nas - seća se Jela svog prvog povratka iz Pariza u rodni kraj.
- San sigurne egzistencije i budućnosti se ostvarivao, ali muka je bila što smo u Azanji ostavili Dejana i Dragana. Dejan je kada sam ja otišla bio u petoj godini, a Dragan još nije ni hodao - seća se Jela mučnih dana, jer ju je grizla savest što nije bila uz svoje sinove dok su odrastali... Ipak, to je vreme ostalo iza njih. Danas su svi zajedno u Francuskoj. Dejan i Dragan su oženjeni. Žive u istom kraju i često se viđaju, ali Jela smatra da razdvojenost iz prošlosti ne može da se nadoknadi, pa se i danas zbog toga rasplače.
- Svesni smo da je bolje što smo bolju zaradu potražili u tuđini, jer da nismo, šta bi bilo danas sa nama?! U Azanji su Dejan i Dragan završili školu i zanate i onda su nam se pridružili u Parizu, pa smo postali ponovo prava porodica - kaže zadovoljno Jela.
Prati odrastanje unuka
- Moj suprug Jovica je francuski penzioner i malo je u Azanji, malo više u Parizu. Ipak, decenije života u Francuskoj prestonici su nam promenile navike i nekako nam nedostaje Pariz kada se duže zadržimo u Srbiji. Nismo odlučili gde ćemo nastaviti sa penzionerskim životom, ali po svoj prilici ćemo nastaviti da živimo na relaciji Pariz-Azanja - kaže Jela, dodajući da ne želi da propušta odrastanje svojih unučića Pavla, Nikole i Eme.
