Zbog nevoljnika srce u ranama
Davor Drljača (29) na sopstvenoj koži, kao šestogodišnjak, osetio je gorčinu izbegličkog života.
Rođen je u Travniku, a kada je ratni vihor bio na pragu njegovog rodnog grada, sa roditeljima je bežeći od nevolja stigao u Beograd, gde i danas živi. Radi u Crvenom krstu i pomaže nekim drugim izbeglicama, koje zovemo migrantima. Tako smo se i upoznali dok je nevoljnicima iz Sirije, Avganistana ili Iraka pomagao da lakše prebrode još jedan dan na neizvesnom putu do sigurnijeg i mirnijeg života u Zapadnoj Evropi...
- Teško je gledati muke ovih napaćenih ljudi, koji putuju više meseci, a neki čak i godinu dana, a ne pomoći im makar toplim rečima, šoljom supe ili mleka...
Njihov je put težak i neizvestan i svesni su svih nevolja, ali u borbi za goli život su ga odabrali kao vid preživljavanja, ali skupo ih staje... Kako sam i sam osetio gorčinu izbegličkog života, znam da im je put mnogo težak, ali živi su i to je jedino važno za svakog očajnika koji bira između rodne grude i golog života - saosećajno kaže Davor i otkriva da se rodnog Travnika gotovo ne seća, a od kada je izbegao sa roditeljima u Beograd, u pradedovski zavičaj se nije vraćao.
- Otac Branislav i majka Gordana su radili u vojnoj industriji Bratstvo iz Novog Travnika. Sećam se da su mi pričali kako je bilo lepo živeti u Jugoslaviji i kako nisu verovali da im se država raspada odlaskom Slovenije i Hrvatske iz SFRJ, a onda ih je dodatno iznenadio i ratni vihor prvo u Hrvatskoj, ali pričali su da do poslednjeg trenutka kroz to neće proći i BiH. Međutim, kako su moji imali prijatelje i među muslimanima i Hrvatima, oni su oca upozorili i rekli mu da pobegne sa porodicom iz Travnika dok još ima vremena i tako smo na brzinu krenuli put Srbije, u Beograd - seća se Davor i otkriva da mu je to putovanje više ostalo u sećanju po priči starijih, nego što je zaista bilo šta upamtio.
- To putovanje mi je izgledalo normalno i u mojoj dečjoj glavi, ni po čemu nije bilo neobično, osim što su majka i otac znali da zauvek napuštamo rodni Travnik - priča Davor i otkriva da mu je srpska metropola izgledala preveliko, ali i lepo, naročito noću!
Selidbe
- Živimo kao podstanari u srpskoj metropoli. Za 14 godina, 13 puta smo se selili - kaže Davor i dodaje da se Travnika slabo seća i da mu je žao zbog toga.
- Otac se brzo zaposlio u Crvenom krstu i nastavili smo sa normalnim životom. Ipak, znam da je mojima bilo teško, ali to sam saznao s odrastanjem, jer Beograd je nametao neki novi ritam i navike, a život je već bio dovoljno surov prema njima, ali nisu imali mogućnosti da postavljaju svoje uslove, pa su morali da se prilagođavaju.
S druge strane, bili su zadovoljni što nismo okusili onu oporu i opaku gorčinu straha da će ti komšije pobiti celu porodicu tokom sna, jer se i to dešavalo - veli sagovornik "Vesti" i dodaje da ne može ni da zamisli koliko je teško migrantima jer ne znaju jezik, a i tokom putovanja prežive sve i svašta...
Travnik je podeljen
- U Travniku sam bio samo jednom, 1999. godine. Ostao sam zapanjen i tek tada sam shvatio koliko sam sreće imao u životu. Travnik je još uvek podeljen grad, pola muslimanski, a pola hrvatski. Srba je pre rata bilo pet odsto i oni se ni posle rata nisu vratili na svoja ognjišta. Međutim, u današnjem Travniku je mnogo neprijateljstva i tenzija.
Hrvati se ne druže sa muslimanima. Svako gleda sebe, ali i u komšijsko dvorište iščekujući nevolju, jer mržnju ne mogu da zamene trpeljivošću i praštanjem - opisuje Davor svoj susret sa rodnim gradom.
