Ušećerene jabuke najstarije bombone
Pre drugog svetskog rata u Beogradu je postojalo 120 bombondžijskih radnji u kojima su se spravljali i prodavali najrazličitiji slatkiši. Zanat je opstao čak i za vreme rata kada je šećer vredeo kao jedan kilogram brašna, a bombone su imale vrednost pet kilograma brašna.
Industrijska proizvodnja posle rata doprinela je da mnogi stari zanati odu u istoriju, a među njima i bombondžijski. Od 1995. godine u Beogradu radi samo jedna bombondžijska radnja, radnja Bosiljčić u Savamali. Tradicionalnih bombondžija u celoj Srbiji ima samo nekoliko.
U okviru manifestacije Dani evropske baštine 2015. u Mankovoj kući u Beogradu organizovana je radionica "Slatki život Beograda", gde se pričalo o slatkišima koji su se jeli u Beogradu od srednjeg veka do Velikog rata, a braća Bosiljčić su pokazali kako se pravi jedan od najstarijih slatkiša - ušećerene jabuke.
Posao sa bombonama je započeo Branislav Bosiljčić, a danas treća generacija Bosiljčića neguje ljubav prema ovom zanatu i održava tradiciju. Ratluk prave onako kako se pravio i krajem 19. veka. Radnja Bosiljčić je osnovana 1937. godine i nalazila se prvobitno u Ustaničkoj ulici, da bi posle Drugog svetskog rata bila nacionalizovana, pa se radnja privremeno preselila u Obrenovac. Branislav Bosiljčić ponovo je otvorio radnju u Savamali, a na istom mestu se i dan-danas nalazi od 1963. godine.
- Deda je imao problem sa radnjom, nisu ih ranije blagonaklono gledali, jer je bio privatnik. Otac je zato upisao mašinsku školu, ali se vratio porodičnom zanatu. Njegovo znanje iz mašinstva nama je pomoglo da mi imamo unikatne alate, što i danas ovaj zanat čini posebnim.
Modle koje koriste za proizvodnju i pravljenje slatkiša potiču još iz vremena pre Prvog svetskog rata i pravljene su u Austrougarskoj.
Slatkiši se i danas prave uglavnom od istih sastojaka, glavni su šećer, voda i prirodne boje. Koriste starinske recepte bez hemijskih dodataka i pogodni su za posnu ishranu.
Radnja je svakako poznata po proizvodnji svega ono što podseća na prošlost - nekoliko vrsta tvrdih bombona sa ukusom mentola, jagode ili maline; žele bombone, lizalice, krive i ravne luše...
Međutim, ono po čemu je radnja Bosiljčić poznata jeste svakako ratluk. Ovaj ratluk ne poznaje granice, njihove mušterije nose ga gde god da putuju. Isporučuju ga čak i na Hilandar.
- Jedno vreme su bile popularne lizalice, ali ratluk je taj koji je opstao. Što kažu, kafa bez ratluka je ćelava kafa - ističe Bosiljčić.
Ratluk po recepturi staroj 100 godina mora stalno da se meša i kuva se šest sati. Nekada su u Beogradu u ponudi bile samo dve vrste ratluka, od ruže i oraha, a danas Bosiljčići prave 15 vrsta rahat lokuma - od vanile, brusnice, čokolade, kokosa, mentola, ananasa, lešnika...
Branislav i Živorad svoje mušterije poznaju već godinama. Onima koji ne mogu sami da dođu u radnju zbog bolesti ili godina, a najstariji ima 90 godina, ratluk odnose kući.
- Naš deda Branko je uvek govorio: "Poštuj šta radiš, čime radiš, i to vreme, poštuj mušterije i alat i posla će uvek biti" - pričao je Branislav Bosiljčić, dok je u Manakovoj kući pokazivao kako se prave ušećerene jabuke.
Bosiljčići se nadaju da bolja vremena za njihovo zanimanje, ipak, dolaze i da će ljudi shvatiti da je i tradicija jedna od turističkih atrakcija ovog grada. Plan im je da nastave da rade, a iako je pravljenje bombona danas vrlo redak zanat, za njega svakako ima mesta u budućnosti.
Kafanska ponuda
U starom Beogradu kafa se nije mogla poslužiti bez ratluka. Kafane se nisu mogle zamisliti bez ratluka i leblebija. Danas se retko gde u Srbiji sačuvao običaj ispijanja kafe i grickanja ratluka. Umesto ratluka danas gost dobije čokoladicu, zrno kafe ili keks.
