Leposavić: Hoće li Magdalena biti đak prvak?
Dok se svi njeni vršnjaci spremaju za školu i znatiželjno iščekuju dan kada će po prvi put sesti u školske klupe, jedna devojčica iz Leposavića i dalje ne zna da li će ovog septembra postati đak prvak. I pored toga što je osnovno obrazovanje obavezno, roditeljima sedmogodišnje Magdalene nije dozvoljeno da je upišu u školu dok ne izmire dugove u lokalnom obdaništu. A, novca, u situaciji koja ih je zadesila, niotkuda.
Petočlana porodica Živić u Leposaviću je do marta živela skroman, ali lep život, priča tata Zoran. Onda ih je zadesila nevolja.
- Imamo troje malo dece, a kući stalni posao imam samo ja. Plata mi je 30.000 dinara, ali i sa tim smo lepo živeli. Taman kako treba. Ali, tog 15. marta zapalila se kuća. Do danas nije utvrđeno kako je izbio požar, ali od siline plamena ništa od pokućstva nije ostalo. Sve je izgorelo! I nameštaj i garderoba, sve, sve... - priča u očaju Zoran.
U nevolji, ističe, dobrotom su se našle i komšije i prijatelji i rođaci.
- Jedan komšija je pomogao oko građevinskog materijala, a rođaci i prijatelji sakupili su garderobu za moju decu i oko 400 evra pomoći koje su nam dali na ruke. Zahvaljujući komšiji, krenuo sam u obnovu kuće. Materijal košta nešto više od sedam hiljada evra i sada tu svotu vraćam polako. I dok platim taj dug i kupim najosnovnije za porodicu, ne ostaje mi ništa. I to je razlog zašto nisam plaćao obdanište za moju ćerku. Ovih dana sam odlazio u školu, molio da je upišu, ali tamo neće ni da čuju dok ne pokrijem dug. A, nemam odakle, razočarano će naš sagovornik.
Pomoć iz Leposavića
Porodica Živić kaže da im je pomogao predsednik opštine u kojoj žive, Dragan Jablanović, uplativši 100.000 dinara za građevinski materijal, a angažovao se i poslanik Srpske liste u kosovskom paralamentu Slavko Simić.
- Narod mi je izašao u susret. Osim opštine, pomogla mi je dosta i Civilna zaštita oko iznošenja stvari, čišćenje ostataka od kuće. Jedna nevladina organizacija dala mi je nešto garderobe za decu i mojoj ženi Dijani oko 100 evra pomoć - kaže Zoran Živić.
Novu kuću Živići su namestili daleko skromnije nego što je nekada bila. Ovoj porodici je potrebno mnogo toga. A, pre svega Magdeleni, i njenog mlađem bratu Petru i sestri Staši.
- Dečju sobu više nemamo, ni nameštaja. Nemamo kud i svi spavamo u jednom krevetu. Živeli smo normalno, a sada nemamo ništa. Imam 35 godina i do sada nisam znao šta znači nemati. A danas jako dobro znam šta znači kada gledaš u prazan novčanik, a deci treba obezbediti i hranu i odeću i obuću.
