Kako osiguravajuća društva utvrđuju štetu posle požara?
Korisnici osiguranja se često žale da im osiguravajuća društva nisu isplatila adekvatnu naknadu za štetu koju su pretrpeli usled poplava ili požara. U takvim situacijama problemi nastaju jer je teško dokazati šta je uništeno u poplavi ili požaru i koliko je to koštalo jer građani iz objektivnih razloga ne mogu da imaju račune za većinu stvari.
Ljiljana Rauški iz Novog Sada kaže da se 2012. godine sa mužem i rođakom našla u hotelu Grand na Kopaoniku kada je izbio požar.
- Soba u kojoj smo bili smešteni je izgorela, sve što je bilo u njoj je izgorelo takođe. Nama je ostala samo ona pižama, papuče i ono u čemu smo bili te noći jer to se desilo ujutru oko pola 5“ - kaže Ljiljana za Potrošački savetnik.
Ljiljana dalje navodi da se nedelju dana posle požara obratila kompaniji "Dunav" sa kojom vlasnik hotela "MK Mountain Resort" ima zaključenu polisu osiguranja. Kako kaže, njih troje su zajedno podneli odštetni zahtev ovoj kući. Ukupan iznos materijalne štete koji su naveli je 534.700 dinara, dok je, kako kaže, "za mene bilo oko 200.000 dinara, sve se odnosi na materijalnu štetu".
Ljiljana kaže da je kompanija Dunav osiguranje osporila visinu odštetnog zahteva i ponudila da isplati manje novca za naknadu štete.
- Ponudili su otprilike upola vrednosti, negde oko 250.000, što nije ni blizu realnoj šteti koju smo pretrpeli - tvrdi ona.
Budući da nije mogla da se dogovori sa predstavnicima Dunava oko visine naknade, Ljiljana je podnela tužbu protiv te kompanije za materijalnu i nematerijalnu štetu koja im je naneta i proces traje već tri godine. Iz Dunav osiguranja nisu želeli da govore o ovom slučaju jer je u toku sudski proces.
Miloš Milanović, direktor Direkcije za naknadu štete u Dunavu, pristao je da nam objasni na koji način Dunav osiguranje procenjuje vrednost stvari koje su izgorele u požaru. Kako navodi, visina naknade se najlakše utvrđuje kada postoje fiskalni računi.
- Međutim, u praksi najčešći je slučaj da niko od osiguranika faktički i ne čuva račun za neke stvari koje su bile predmet osiguranja, tako da je neophodno utvrđivati njihovu tačnu tržišnu vrednost - kaže Milanović.
Prema Milanovićevim rečima tržišna vrednost se utvrđuje "putem maloprodajnih cena u objektima, internet prodaje i tako dalje. To je način jer je širok spektar stvari koje mogu da budu oštećene".
Milanović navodi da se, nakon što je utvrđena tržišna vrednost, određuje stepen amortizacije, odnosno, koliko je određena stvar izgubila na vrednosti, jer, kako objašnjava, "stvari domaćinstva nakon nekog vremena korišćenja nemaju istu vrednost kao što bi imala vrednost novonabavljene stvari".
Na pitanje da li predstavnici Dunava koriste pravilnike drugih privrednih društava kako bi utvrdili vrednost oštećenih stvari, Milanović tvrdi da takva dokumenta uglavnom ne mogu da budu osnov za utvrđivanje tržišne vrednosti stvari.
- Primena nekih drugih pravilnika drugih privrednih društava bi dolazila u obzir ukoliko se radi o zaista specifičnoj stvari koja ne postoji na tržištu - navodi on.
Advokat Dunava je u odgovoru na Ljiljaninu tužbu iz 2012. godine, predložio da se "službenim putem od Akcionarskog društva 'Železnice Srbije' i akcionarskog društva 'JAT Airways' pribavi podatak o prosečnoj naknadi za izgubljenu torbu putnika sa povratnom kartom za 7 dana".
Dunav, dakle, koristi podatke drugih privrednih društava kako bi procenio vrednost Ljiljaninih stvari, iako Ljiljana nije putovala ni vozom ni avionom, već je bila gošća hotela Grand sa četiri zvezdice.
Od Železnica Srbije nismo uspeli da dobijemo dokument na osnovu koga isplaćuju naknadu za oštećene stvari. Kada je reč o avio kompanijama, odšteta za oštećeni i izgubljeni prtljag se isplaćuje u skladu sa Montrealskom konvencijom. U skladu sa tim dokumentom, avio kompanija putniku za odštete može da isplati najviše 1.290 evra bez obzira na to koliko su zaista bile vredne oštećene ili izgubljene stvari. U skladu sa Montrealskom konvencijom, Ljiljana, dakle, ne bi mogla da naplati štetu u iznosu od 204.200 dinara koliko je navedeno u njenom zahtevu.
Dunav je u odgovoru na tužbu takođe osporio Ljiljanino potraživanje naknade za zlatni nakit, jer je u skladu sa uslovima iz polise osiguranja "propisano isključenje obaveze za štete usled nestanka ili krađe novca, nakita".
Ljiljanin nakit, međutim, nije ni ukraden, niti je nestao, već je oštećen u požaru. Iz Dunava su takođe naveli da je MK Moutain resort imao zaključenu polisu osiguranja sa Dunavom prema kojoj je ugovorena suma osiguranja na "pet miliona dinara po jednom osiguranom slučaju".
S obzirom na to da Grand hotel ima 165 soba, što znači da može da primi bar 300 gostiju, pet miliona dinara je mala suma. Naime svaki gost bi, na osnovu te sume osiguranja, mogao da dobije najviše 16.666 dinara na ime odštete, što je cena samo polovnog lap top računara.
Ipak, iz kompanije MK group tvrde da oni imaju posebnu polisu zaključenu sa Dunavom "sa osiguranim sumama za svakog pojedinačnog gosta i to: za rizik smrti usled nezgode - 750.000 din, invaliditet - 1.500.000 din. i odgovornost za lica i stvari - 300.000 dinara".
Naknada koju Ljiljana potražuje za prtljag i lične stvari se, dakle, uklapa u sumu osiguranja od 300.000 dinara za gosta hotela. Ipak, očigledno, procedura dokazivanja da su navedene stvari zaista izgorele u požaru je dugotrajna i mukotrpna, jer nema mnogo dokaza o tome šta je od stvari bilo u hotelu u trenutku požara. U ovakvim slučajevima teško može da se dokaže da li je osiguravajuće društvo u pravu kada tvrdi da osiguranik pokušava da zaradi na svojoj nesreći ili je osiguranik u pravu kada tvrdi da osiguravajuće kuće pokušavaju da izbegnu obavezu da isplate pravi iznos štete.
