Nesuđenoj ljubavi plaća lekove
Batrić Šćekić i Dragica Laban, umesto pred matičara, pre 40 godina otišli različitim putevima. Batrić u Hanover, u susret sreći, Dragica u Srbiju, gde danas živi sama, bolesna i u dugovima.
Možemo se danima sporiti da li je naš život sudbinski predodređen ili smo sami kovači svog životnog puta, ali kada prođu godine i osvrnemo se iza sebe, ostaje jedna životna priča za nauk drugima, ali i nama samima. Priča Batrića Bate Šćekića, penzionisanog vozača iz Hanovera, počela je pre 40 godina u Bijelom Polju, a glavni junak je njegova ljubav Dragica Laban, koju je voleo i verio, ali umesto pred matičara, iz Bijelog Polja otišli su različitim putevima.
Batrić odsutno gleda preko prepunjenog bistroa. On bi rado da svoju priču ispriča tako da je čuje ceo svet, ali ne bi nikoga da povredi, a najmanje Dragicu koju je sudbina teško pogodila.
- Radila je u tekstilnoj fabrici u Bijelom Polju, a ja sam živeo u 25 km udaljenim Beranama. Imala je 20 godina, vila, a ja došao iz vojske, momčina, 22 leta. Iako sam 1973. otišao u Nemačku, posle dve godine ljubavi preko pisama, 1975. smo se verili i počeli da planiramo svadbu. U Hanoveru sam uveliko tražio stan, ali ne lezi vraže, kad sam sledeći put stigao u Crnu Goru, pukla je priča da moja verenica boluje od epilepsije. Ona mi to nije rekla, jer se po svemu sudeći plašila da me ne izgubi. Njeno nepoverenje jako me je pogodilo. Voleo sam je srcem, ali mi je razum govorio da moram da je zaboravim. I zbog neiskrenosti, i zbog pomisli da neće moći da mi rodi decu, koju sam jako želeo. Razočaran i utučen vratio sam se u Nemačku. Posle toga više se nismo sreli. Posle mnogo godina saznao sam da se njena porodica te godine preselila negde u Srbiju - priča Bato vraćajući pogled u praznu šolju.
Porodična želja
"Moj Bato, eto vidiš kako je to u životu. Ja sam na Dragicu uvek mislila, ali mi je bilo nezgodno da ti to spominjem jer sam se plašila da ti ne poremetim porodični mir. Sada kad je život gotovo prošao odlučila sam da ti kažem svoju želju, i eto vidiš kako je sve ispalo. Dobro je da si joj pomogao. Dobro se vraća dobrim. Žao mi je Dragice, ali mi je drago da smo je pronašli i da joj možemo pomoći", rekla je Batina sestra Milanka na čiju je ideju potraga za Dragicom i počela.
Dugo priča o zaposlenju u fabrici ambalaže, polaganju ispita za vozača autobusa, pa do susreta sa Brankom iz Ulcinja, s kojom se 1976. venčao i s kojom počinje drugi, srećniji deo njegove životne priče.
- Išlo je sve po planu, baš tako kako sam želeo. Sin Rajko rodio se 1978. a Žarko dve godine kasnije. Bili su s nama u Hanoveru do polaska u školu, a onda se Branka s njima vratila u Bar, grad koji smo zajednički odabrali. U Hanover je ponovo došla tek kada su se obojica poženili. Oni su danas u Baru vlasnici uspešnog i uglednog auto-servisa, a supruga i ja penzioneri. Iz Nemačke se nismo odjavili iako dobar deo godine provodimo u Baru.
Kod Šćekića su godine tekle, mirno, i planski, a za uzbuđenje se pobrinula Batina sestra Milanka, iz Holandije.
- Milanka je Dragicu mnogo volela, pa mi je krajem prošle godine u razgovoru napomenula da bi rado saznala nešto o njoj. Ima li porodicu, da li je uopšte živa - priča Šćekić pokazujući fotografiju lepe mlade žene, na čijoj poleđini piše "za uspomenu svojoj zaovi od njene snajke Dragice".
- Priču sam ispičao svom prijatelju Blaži Goluboviću, dugogodišnjem žitelju Bijelog Polja. Išlo je teško, jer se više nije znalo da li je Dragica u Srbiji ili u Crnoj Gori. Na kraju, uporni Blažo kontakt je ipak uspostavio. Dragica je bila iznenađena, ali je Blažu dala broj telefona i rekla da se javim. Kada smo se čuli, delovala je beznadežno i tužno, ali je pristala da se sretnemo - priča Bato pogledujući fotografije, koje je poneo sa sobom.
- Sreli smo se na autobuskoj stanici u Čačku. Bio sam duboko potresen. Od onakve devojke ostala je samo skršena žena, a tek su joj 62 godine. Bolest ju je rano načela, a onda je godinama grizla, i gotovo do kraja izgrizla. Ruke joj uvele i drhte, a nema ni one divne crne kose. Kaže da dnevno pije 14 tableta. Tužan susret, tužna sudbina. Nikada se nije udavala. U Čačku je do odlaska u invalidsku penziju hleb zarađivala u fabrici tekstila. Dobila je stan, a kasnije da bi ga otplatila morala je da digne kredit. Za tu garsonjeru, još je dužna 1.500 evra. Od penzije koja iznosi 130 evra, plaća vodu, struju, grejanje i lekove, čak i injekcije... Mladost, ljubav i sve te protekle godine tako su brzo prošle. Naši putevi su se ukrstili posle 40 godina. Moj put je bio put sreće, njen trnovit i nesrećan. Ostvario sam srećan brak, imam uspešne sinove i obezbeđen udoban život, a ona je sama, bolesna i bez porodice. Posle toliko godina, pred sobom sam umesto kršne crnogorske lepotice, video bolesnu ženu, kojoj sam želeo da pomognem.
- Teško živim, učinio bi veliko delo ako mi pomogneš - s nevericom je prihvatila ponudu. Razgovarali su oko sat vremena. Lekovi su joj bili najpotrebniji.
- Dao sam joj 600 evra i obećao i dalju pomoć. Otplatiću joj taj kredit. Ona nema dece, kaže da bi stan testamentom ostavila meni u nasleđe, jer misli, ako ga otplatim, da sam ga i zaslužio. Stan mi u Čačku nije potreban. Imam stan u Hanoveru i kuću u Baru. Neka ga ostavi sestri ili nekom drugom u porodici - priča Šćekić.
- Supruga Branka kaže da treba da joj pomognemo. Ugrožene smo i ranije pomagali. Pratićemo njen život i nećemo je ostaviti bez pomoći koju možemo da joj pružimo. Da joj godine olakšamo i bolest bar malo ublažimo - s uzdahom završava Bato priču o velikoj ljubavi koja nije zaboravljena ni posle 40 i više godina.
