U Kanadi stekli, deci Srbije ostavili
Vest da su pokojni Đuro i Ilinka Trifunović iz Hamiltona u Kanadi testamentom ostavili milion dolara Institutu za majku i dete u Beogradu naišla je na opšte odobravanje, ali i na čuđenje i nevericu. Zar ima onih koji se iz daleke Kanade sete da daruju dok domaći tajkuni i političari koji, možda, imaju i više novca, misle samo na sebe? Ko su ti ljudi, pitaju se mnogi i u Srbiji i u Ontariju jer, osim u široj porodici Trifunović, za ovo dobročinstvo se doskoro nije znalo.
Đuro i Ilinka Trifunović su u Kanadi živeli od 1957. godine. Đuro se upokojio krajem 2011, a njegova supruga s kojom je u ljubavi živeo više od 55 godina pre skoro dve godine. Đuro je otadžbinu kao mlad četnik napustio još 1945. Zato zaprepašćuje činjenica da je neko ko je otišao pre više od šest decenija iz "starog kraja", kako otadžbinu naziva tzv. stara emigracija, imao osećaj i želju da pomogne, da ostavi nešto iza sebe društvu i zajednici gde, zapravo, nikada nije ni živeo.
Odan pravoslavlju
Đuro je rođen u religioznoj porodici u selu Riđane kod Knina. U domu Trifunovića su se negovale porodične vrednosti i odanost pravoslavlju. Odrastao je sa sestrama Marijom, Ilinkom, Stanom i Milicom i braćom Vasom, Milošem i Dušanom. Na poziv starijeg brata Vase 1941. Đuro se priključio četničkom pokretu. Posle rata braća Trifunović sledili su put mnogih pripadnika četničkog pokreta, pobegli su iz komunističke Jugoslavije. Prvo su bili u kampu u Napulju dve godine, a 1947. su stigli u Englesku. Godinu dana kasnije stižu u Kanadu.
Đuro je svaki peni svog novca zaradio teškim, mukotrpnim radom, stekao je dosta, jer ne samo što je bio vredan, bio je i pametan i znao kako s parama, a onda ih ostavio na dobrobit svima, poput čuvenih srpskih zadužbinara iz 19. i s početka 20. veka.
- Ponosni smo na strica i strinu i njihovu odluku da ostave milion dolara Institutu za majku i dete u Beogradu - kaže za "Vesti" Đorđe Džordž Trifunović, Đurin sinovac koji živi u Hamiltonu.
- Još 2010. godine mi smo znali za njihovu odluku i nismo bili iznenađeni. Oni su bili velikodušni, plemeniti ljudi koji su pomagali familiju i srpsku zajednicu i uvek su dobro znali kome je pomoć potrebna i gde je najvažnije da se uputi. Svaki peni su zaradili teškim i istrajnim radom i imali su svako pravo da novac ostave kome god hoće. Njihov život nije bio nimalo lak, sreli su se u Engleskoj, nakon što je Đuro kao četnik pobegao iz Jugoslavije i dve godine proveo u izbegličkom kampu u Napulju. Strina je u Englesku došla da poseti oca, tu se rodila ljubav i zajedno su proveli više od 55 godina. Kako se rodila ideja da novac ostave Institutu, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim; pretpostavljam da je stric želeo da ostavi neki legat za sebe i strinu. Mi, članovi šire familije, smo svi prilično na svojim nogama. Rođacima u Srbiji su uvek pomagali i verujem da su se potrudili da se ti rođaci zbrinu. Uvek su pomagali svima kojima je trebala pomoć. Za dečju bolnicu su se odlučili, verujem, jer su smatrali da su deca, a svoje nisu imali, najveće blago na ovom svetu. A potreba da se pomogne ustanovi koja leči bolesnu decu, znajući svog strica, nametnula se sama od sebe, to jest po srcu i osećaju - priča nam Džordž.
Po dolasku u Kanadu bračni par Trifunović prvo je živeo u Vindzoru, potom u Hamiltonu. Radio je Đuro s bratom na farmama duvana i na građevini, dok nisu našli posao u fabrici. Posle devet godina rada u noćnoj smeni Đuro je odlučio da napusti posao i osnuje svoju farmu. Novac su Trifunovići zaradili gajeći ćurke i druge životinje, 30 godina radeći mukotrpno i vredno i pametno gazdujući. Kada je Ilinka bila blizu 65. godine života, Đuro je odlučio da se penzioniše, već zagazivši u sedamdesete. Trifunovići su oduvek bili zahvalni Kanadi za mogućnosti i prilike koje im je pružila. Nikad, međutim, nisu zaboravili otadžbinu, svoje ognjište i ono odakle su potekli. Kao penzioneri Đuro i Ilinka dva puta su posetili otadžbinu.
Trifunovići su bili među osnivačima crkve Svetog Nikole u Hamiltonu i četničkog doma u Vajnoni. Posle penzionisanja preselili su se u blizinu crkve, koja im je za života ostala duhovno izvorište i središte. Koliko god bio aktivan u tadašnjoj srpskoj zajednici u Hamiltonu i pri četničkoj organizaciji Ravna gora, Đuro nije zaboravljao ni svoju braću i sestre. Pomogao je njima i njihovoj deci kad je trebalo i kad im je bilo najgore. Uspeo je i da održi dugovečno, toplo prijateljstvo sa kumom Lazarom Dragićevićem iz Vindzora.
Velikodušna žena
Ilinka je potekla iz porodice koja je negovala iste vrednosti kao i Đurina. I ona je u Kanadi radila u fabrici, bila aktivna u Kolu srpskih sestara, negovala divan i blizak odnos sa nećacima i nećakinjama, njih 13-oro u Kanadi, Srbiji i Engleskoj. Sa suprugom je 30 godina rame uz rame radila na farmi i pomogla mu da ostvare izvanredan uspeh na tom polju. Posvećena Bogu, mužu, široj familiji, kumovima i srpskoj zajednici, Ilinku pamte kao izuzetnu ženu čija je ljubav, velikodušnost i plemenitost dotakla sve koji su je znali.
Đuro i Ilinka gotovo da nisu imali nikakvo formalno obrazovanje. Bog im je dao pamet, inteligenciju i obdario ih "čojstvom" kakvim su se dičili mnogi iz tih starijih generacija. Na mlađima je da se ugledaju, a imaju na koga.
