Razglednica iz srpskog Jerusalima
Vraćajući se putem iz Gore pred nama je procvetao Prizren. Neko je jednom prilikom ispričao da se sa tog puta najbolje vidi grad u podnožju Šar-planine. Odjednom, posle lanaca uskih planinskih prolaza pukne Prizrenska Bistrica deleći grad na dva dela i njeni mostovi puni ljudi koji uživaju u sunčanom danu. Na Šadrvanu sve šuštalo od zvuka plitke i brze reke i na stotine glasova koji su u sporom hodu ili sedeći upijali uvek svež vazduh.
U prizrenskoj riznici od 14. veka se o velikim verskim praznicima organizuju panađuri, a u nju sele trgovci iz Dubrovnika, koji su u to vreme oformili najveću koloniju. To je možda odgovor na pitanje zašto jedna od najpopularnijih prizrenskih kafedžinica, u kojoj se ni taj dan nije dala uloviti slobodna stolica, zove po tom gradu.
U dedinoj kući
Kaldrmom, kojom je ovaj dragulj popločan odlukom nekadašnjeg gradonačelnika vizionara Dušana Nekića, među stotinama mladih lica tražili smo jedno poznato koje nas, a i mnoge druge koji se Prizrena zažele, poslednjih godina dočekuje.
Ivan Krstić, momak koga je sudbina ne tako davno vratila u kuću svog dede, u kojoj živi sam. Premda je više puta priznao da bi sve to ostavio i otišao, "najbolje do Norveške" odakle su ga vratili "u sigurno okruženje" - Prizren ili nešto drugo mu to nisu dali. Svako ko je u carski grad kročio zna ga po tome što se smeje i trlja ruke dok goste dočekuje, kao osobu koju mogu pozvati kada nešto zatreba i kao mladića koji nije od onih koji bi odmah krenuo da priča o mukama, o tome da živi od ispomoći SPC, da nikoga ne zanima da mu pomogne da pokrene sopstveni posao, da mu nedostaje neko s kim bi uveče popio pivo.
Obeležena ognjišta
Ironija je utkana u svaki pedalj Kosova, pa tako ni ne iznenađuje da je sedište prizrenskog Samoopredeljenja (poznatog po stavovima prema Srbima) odmah nasuprot dvorišta crkve Svetog Đorđa, na 15-ak metara od šadrvanske česme. Te kancelarije bile su nove i sjajne i kada je u komšijskoj porti sve crnelo od nesreće koju je donela 2004. godina.
U toj ulici srpske kuće se i danas lako prepoznaju. Nisu označene crvenim znakovima, ali imaju prozorske okvire, ali ne okna. Imaju dovratke, ali ne i vrata. Kosturi zidova zapomažu o tragediji porodica koje su u njoj živele, a opet, rebra im usecaju kafići iz kojih dopire glasna muzika i smeh dovoljno mladih ljudi da o tim nesrećama znaju samo iz priče. Za njih su Srbi - samo otišli. Za njihove starije, tu život nema zapetu.
Katanci na crkvama
Stazom kojom Ivan vrlo često prolazi, zastali smo kraj žute zgrade.
- Ovo je obnovljena crkva Svetih vrača Kozme i Damjana - pokazivao nam je on.
- Nju je obnovilo Udruženje prijatelja manastira Svetih arhangela čiji su predstavnik Bojan Babić i sveštenik iz Prizrena Slobodan Đorić. Eto, kraj prozora je stigla i čestitka kada su završili - rekao je, pokazujući rupu od metka ispred prozora.
- Crkva je na placu gde bi se mogla sagraditi i kuća, ako bi neko želeo da dođe da živi ovde - objašnjavao je strpljivo.
Sa desne strane je crkva Svetog Spasa, takođe iz 14. veka i kraj nje staro groblje zaraslo u korov. I na ovoj kapiji crkve je stajao još jedan katanac. Šest od osam prizrenskih porti su pod ključem (osim u vreme prazničke službe) i niko nema odgovor na pitanje do kada će katanci na njima visiti.
Kaljaja kao korzo
Ispred nas je Potkaljaja. Tako se zove kvart u kome su živeli Srbi. Naselje je pod tvrđavom koja je sagrađena u 11. veku. Prvo utvrđenje su podigli Vizantinci, Dušan Silni ga je dodatno proširio, a zatim su ga Osmanlije prepravljale tokom svojih četiri i po veka vladavine. Danas se i naselje i tvrđava nalaze na listi baštine Uneska kao zaštićeni i najstariji deo Prizrena.
- Ceo potez je imao oko 75 srpskih domaćinstava. Danas ima oko 30 srpskih kuća. Ostale su prodali. A i ove - osvrnu se Ivan pogledom naniže. - Ne znam po imenu ko su vlasnici tih kuća, ali svakako ako se nešto ne preduzme prodaće se sve do poslednje.
Dok smo krivim i strmim putem obilazili naselje na putu do tvrđave, kraj nas su protrčavala deca. Kroz otvor Glavne kapije se videlo da se iza zidina nalazi još jedan gradski korzo. Prizrenski grad ili Kaljaja, kako ga još zovu, za srpsku javnost je i danas u ruševinama, među čijim se ostacima i danas mogu videti monumentalnost Velikog i Višeg grada. S druge strane, kosovska strana je uveliko postavila table za državnim simbolima, i tvrđava se uveliko obnavlja, a u velikom dvorištu za nekoliko meseci nikle su nove kamene zgrade.
- Da li će to biti muzej, hotel ili nešto treće, tek ćemo videti - slegao je Ivan ramenima.
Čekajući pravu ljubav
Tražili smo tačku kule sa koje će nam se grad ponovo otvoriti kao na dlanu. Desnu kulu osmatračnicu rub vremena nije pojeo. Neko je na to mesto dovukao top kakvi su bili u vreme Turaka. Po njemu su se peli školarci i pravili selfije. Ta generacija već nije razumela ni reč onoga što smo pričali.
Gledali smo sunce kako se podvlači pod prizrensku maglu. Ivan je opet ćutao o nesreći, o ratu, o teškom životu.
Pričao je o budućnosti, o željama i smislu svog života - o porodici i deci. Kako u Prizren, srpski Jerusalim, u kome Srbi možda mogu da žive, ali ne mogu da imaju radnu knjižicu, naterati jednu mladu ženu da se skući. Kako je naučiti da se ne osvrće kraj razjapljenih kuća dok sa decom bude prolazila putem do Kaljaje, kako da shvati policiju ispred srpskih crkava. I kako da razume mladog domaćina čija je sudbina htela da i ove godine sam u kući dočeka Uskrs.
