Ceo vek brinu o grobu osvajača

Mnogi se u Srbiji slažu da niko do sada nije uspeo da da tako tačan opis karaktera srpskog naroda kao Arčibald Rajs, osvedočeni prijatelj Srba koji je sa srpskom vojskom prošao golgotu albanskih planina, proboj Solunskog fronta i pobednički povratak srpske vojske u otadžbinu.

Z. Marjanović

Ispred vajata u kome je umro jedan od vojnika: Rade Jeremić

Koliko je voleo Srbe i koliko je cenio običnog srpskog čoveka, a posebno vojnika i seljaka, govori i podatak da je posle smrti, po sopstvenoj želji, njegovo srce odneto na Kajmakčalan jer je želeo da i u večnosti bude zajedno sa svojim srpskim saborcima.

Pred kraj života Arčibald Rajs je 1928. godine napisao "Čujte, Srbi", u kojem je kao niko do tada opisao i dobre i loše karakterne osobine srpskog naroda. O dobrim osobinama čuveni Švajcarac je napisao:

"Vaš narod zna za samilost i ponekad je takav u trenucima kada se čovek ne nada da će kod njega naći tu lepu ljudsku osobinu."

Zapravo, Arčibald Rajs je znao da je srpski narod sa dušom, o čemu posle 100 godina govori i spomenik austrougarskim vojnicima u selu Ljutovnica kod Gornjeg Milanovca, koji se nalazi na imanju familije Jeremić.

U voćnjaku Jeremića, na desetak koraka od seoskog zapisa, sačuvan je spomenik neimenovanim austrougarskim vojnicima, ali i priča o tome kako su sahranjeni baš na tom mestu.

S kolena na koleno

- Priča o tome šta se dešavalo u jesen 1915. ostala nam je od Ostoje, strica mog oca Dragoslava, on je priču preneo nama, a mi ćemo je ostaviti našoj deci. Dedi Ostoji je tada bilo 14 godina i dobro se sećao dana kada su u našu kuću na nosilima doneli dva mlada austrougarska vojnika koji su ranjeni u borbama sa srpskom vojskom koja se povlačila ka Albaniji. Jedan je još davao znake života, a drugi je umro dok su ga nosili. Tog ranjenog su smestili u našu kuću od brvana koja i danas postoji, ali je ubrzo i on umro. Sutradan su ih vojnici sahranili, a za večnu kuću su izabrali mesto udaljeno desetak koraka od seoskog hrasta koji je bio na ulazu u naše dvorište i gde je kasnije iznikao njegov hrast naslednik. Na mestu gde su sahranjeni Austrougari su postavili veliki krst, a nekoliko meseci kasnije dovezli su na gvozdenim kolima, kakav narod do tada nije video, i spomenik na kojem je na nemačkom jeziku pisalo da tu leže bezimeni vojnici - za njih heroji, a za nas osvajači, ali i pored toga njihovo grobno mesto niko nikada od meštana nije oskrnavio jer o srpskom seljaku može svašta da se priča, ali ne i to da nema dušu i da ne poštuje mrtve, ma u kojoj uniformi i pod kojom kapom bili - priča Rade Jeremić o tome kako je mladim vojnicima u plavim uniformama određena večna kuća na njihovom imanju.

Z. Marjanović

Grob se nalazi desetak koraka od starog hrasta

Pale sveće

U Ljutovnici se grobno mesto vojnika poštuje jer su meštani ubeđeni da ni ti vojnici nisu došli svojom voljom, no što se moralo, o verskim praznicima pale sveće, ali i pominju vreme kada je spomenik oskrnavljen.

- Bilo je to oktobra 1944. godine kada je naišla istočnobosanska partizanska brigada. Jedan mladi mitraljezac ugledavši spomenik sa njemu nepoznatim slovima, a kada je još od jednog od starih meštana čuo i ko tu počiva, osuo je iz mitraljeza po spomeniku i oborio ga. Nikome u selu nije bilo pravo to što je taj partizan uradio, pa ni onima koji su zajedno sa njim bili pod petokrakom, ali vreme je bilo tako. Spomenik smo podigli moj otac, brat i ja tek 70-ih godina, kada su se političke strasti malo smirile i tu će biti dok je Jeremića jer smo uvereni da u rat niko ne ide rado, pa ni ta dvojica nesretnika koji su velike planove svojih vojskovođa i političara platili svojim mladim životima.