Iz ringa nisam izašao pognute glave
Krenuo je stopama slavnog šampiona i olimpijca, sugrađanina Zvonka Vujina, pronoseći slavu čuvene zrenjaninske škole boksa. Milan Piperski Piper, tridesetčetvorogodišnji bokser iz Banata, posle teške povrede ligamenata kolena svoje mesto u profesionalnom ringu zamenio je direktorskom foteljom i trenutno obavlja funkciju pomoćnika direktora javne ustanove Sportski objekti u rodnom Zrenjaninu, bavi se i pedagoškim radom sa mladima u sopstvenoj školi boksa, a nedavno je postao trener mladoj reprezentaciji Srbije.
Počeo je kao hiljaditi borac na svetu, a sa 10 uzastopnih pobeda u ringu, od kojih je šest dobio nokautom, titulama prvaka Balkana i sveslavenskog šampiona u lako-teškoj kategoriji, dogurao je do 25. mesta na NjBC svetskoj rang-listi i prvih 10 boksera u Evropi.
Piperski je postavio i nezvanični Ginisov rekord jer je u amaterskoj konkurenciji imao 250 mečeva i isto toliko pobeda! Kao svoj najveći uspeh Milan ističe srebrnu medalju na Mediteranskim igrama 2005. u Španiji.
Opasne devojčice
- Vođen idejom i poukama mojih učitelja, takođe nekada velikih boksera Stevana Čizmića i Ilije Andraša i sigurno najslavnijeg bokserskog imena grada Zrenjanina, čuvenog Zvonka Vujina, da sport i škola moraju i mogu zajedno, uporedo s amaterskom karijerom, odlazio sam redovno na predavanja, učio i polagao ispite i stekao diplomu Fakulteta za fizičko vaspitanje u Novom Sadu. Na nju sam ponosan, a presrećni su i moji roditelji, koji su se odricali mnogo čega da bih imao sve neophodne uslove da svakodnevno treniram, odgovarajuće se hranim, ali i spremam ispite.
- Nakon osvajanja juniorske Zlatne rukavice, oko stotinu reprezentativnih nastupa, srebrne medalje na Mediteranskim igrama i rekorda od 250 uzastopnih pobeda na domaćem ringu i uspešne profesionalne karijere, doneo sam čini mi se najispravniju odluku u životu - da se pored ostalih obaveza posvetim i pedagoškom radu sa decom i sa velikim prijateljem i trenerom Srđanom Điđom Evđenićem osnujem školu boksa Petrovgrad. Moram da se pohvalim da osim nekoliko talentovanih dečaka, u klubu imamo i dve sjajne devojčice, jednu iz Žitišta i jednu iz obližnjeg sela Topolovac, koje su osim toga što su odlične učenice osmog razreda, sjajne u boksu i sigurno buduće velike šampionke jer je ženski boks u velikoj ekspaniziji u svetu, pa i u Evropi.
Biciklom na trening
- Stalno toj deci pričam da je glava izuzetno bitna u sportu i da se velika želja za uspehom i volja za radom na kraju uvek isplati. Kao dečak sam svakodnevno biciklom, bilo po kiši, bilo po studeni, prelazio pet-šest kilometara samo da bih stigao na trening. Oblačio sam po tri jakne i šuškavac, bilo je hladno, ali ja sam se rodio kao bokser. I dan-danas mi nije jasno kako me je otac uopšte puštao napolje takvim uslovima. Prvi nastup imao sam 1994, a 1995. bio sam pionirski prvak Jugoslavije, 1998. juniorski prvak, a odmah sledeće godine seniorski prvak s nepunih 18 godina, što je retkost.
- Još kao početnik shvatio sam da se do šampionskog pojasa stiže napornim i svakodnevnim radom i treningom i čitav život podredio sam toj želji da uspem u boksu i postanem jedan od najboljih svetskih boraca. Kad sam prvi put ušao u ring, a to je bilo davno, početkom devedesetih godina prošlog veka, kad sam imao samo šest godina, kao da sam shvatio da me nijedan drugi sport neće zanimati. Sećam se, otac me je vodio na boks mečeve, tada je hala Medison bila prepuna, a ta atmosfera mi je ušla pod kožu. Baš ovih dana obradovala me je vest da ću uskoro sa mladom reprezentacijom u Moskvu, gde ćemo imati priliku da se susretnemo i nešto naučimo od najboljih ruskih i kubanskih boksera, a to su svakako dve najpriznatije svetske škole boksa.
Piletina i voće
- Boks spada u plemenite veštine i veoma je težak i naporan, ali s druge strane izuzetno zanimljiv i privlačan. Kada ga posmatrate sa strane, bezbroj primljenih teških udaraca direktno u glavu i telo, uopšte ne deluju primamljivo, ali kada ste u ringu i kada ste glavom, dušom i telom sto posto u njemu, sve to izgleda mnogo drugačije. Sve se istrpi i sve nevolje se prevaziđu.
Muke u sauni
- Sa devojkom Milanom i društvom letovao sam jednom u luksuznom hotelu, gde smo se dobro opustili. U jednom trenutku svi su sešili da idemo u saunu, a ja sam uz kiseli osmeh, da im ne bih kvario, prihvatio. Ali sam u sebi pomislio - samo ne sauna! U karijeri mi je sauna, kao pomoćnog sredstva da se skine poneki kilogram, bilo preko glave, pa ih baš nekako ne volim. I bilo nam je na kraju svima fino.
Meni su uvek teže bile duge i ponekad dosadne pripreme, a momenat ulaska u ring i sam početak borbe nešto je najlepše u životu... Valjda su tome doprinele i brojne pobede jer u karijeri nisam upoznao suprotan osećaj kad moraš pognute glave, poražen da napustiš arenu.
- I kad sam dobijao najžešće batine, nije mi mnogo trebalo da se oporavim. Već sutradan bio bih kao nov, a vodila me je ideja da moram još žešće i napornije da treniram. U boksu, tako kažu stari treneri, sve je u glavi i nogama, kad su glava i noge jaki, sve ostalo dođe na svoje! Oduvek sam se držao striktno saveta Zvonka Vujina da samo maksimalno spreman bokser može u ringu pokazati svoje pravo umeće i tako se sačuvati od povreda. Kad nisam maksimalno spreman, obično sam otkazivao meč. Iako sam dugo godina bio amaterski borac, uvek sam živeo maksimalno sportski. To podrazumeva zdravu ishranu, u kojoj preovlađuje piletina i povrće, od pića samo voda i ceđeni prirodni sokovi bez šećera, nikako alkohol i cigarete. Boks je jedan od najtežih sportova, potrebna je snaga, brzina, izdržljivost i što je najbitnije - hrabrost. Trening boksera podrazumeva treniranje dva puta dnevno, kilometre trčanja, teretanu, džak, sparingovanje...
Ja sam teškaš
- Nakon jednog teškog meča u kome sam primio dosta udaraca u glavu i nije mi baš bilo sve najbistrije, uhvatio me novinar lokalne televizije i poče da me ispituje. Te ovo ovako, te zašto je to bilo tako... U jednom trenu nisam mogao da se prisetim imena protivnika protiv koga sam boksovao, potražio sam pomoć boksera teške kategorije koji se tu muvao oko ringa i otvoreno ga pred kamerom pitao da mi pomogne. On se nešto baš i nije previše uzbudio, samo je slegao ramenima i hladnokrvno prokomentarisao: "Brate, pojma ti ja nemam, ja sam teškaš."
- Rešio sam nedavno da se ženim, pa svi prave šale sa mnom. Izabranica mog srca je Zrenjaninka Milana, završila je Tehnološki fakultet, traži stalni posao i onda, naravno nema nam kud. Do sada nam je bio izgovor to što Milana nema posao, ali nakon tri godine zabavljanja - vreme je. Svadba će biti do kraja ove godine, a iznad svega želim naslednika, budućeg velikog bokserskog šampiona.
Radost ravnice
Sa Nenadom Borovčaninom sam odličan prijatelj, stalno ga prozivam da je i on Lala iz Banata, mada su njegovi poreklom sa Romanije, nastanjeni u Loznici. Ali njegov deda Neđo svojevremeno se doselio u Lazarevo, selo nadomak Zrenjanina, sa celom porodicom, tako da je i tada mali Nenad osetio radost ravnice... Mada on tvrdi da im je bilo suviše ravno, pa su se kasnije odselili i sada njegovi žive u Loznici.
Ratoborni pekar
- Krajem devedesetih na jednom meču u Pančevu, zbog bodova je trebalo da se pojavi kompletan tim, a uvek je u boksu bio manjak onih u papir kategoriji. Pošto nam je falio jedan lagan bokser, ljudi iz kluba spazili su mladića s velikim brkovima iz obližnje pekare, koji je imao samo 46 kilograma. Objasne mu da je sav njegov posao samo da se pojavi na merenju i kasnije u ringu, a čim počne borba, trener će baciti peškir i predati meč. E onda je sudija počeo brki da proverava opremu, u jednom trenutku, potapšao ga je rukom ispod pojasa. Brka, ne znajući da je to deo propisa za proveravanje opreme ispod pojasa, ne časeći ni časa, uzvrati sudiji i pogodi ga baš u nezgodno mesto. Sudija je počeo da se savija od bolova, a publika je pala u trans od smeha.
