Berlin šansa za srpsku lekarku
Nakon što je čitalac "Vesti" Vlastimir Barišić iz Berlina prošle godine skrenuo pažnju na ime primarijusa dr Mladomira Pantelića, koji se na predlog Društva za borbu protiv raka posthumno našao na srpskoj poštanskoj marki zbog svojih doprinosa srpskoj onkologiji, sagovornik "Vesti" je bila njegova kćerka Milica, takođe lekar sa tek stečenom diplomom Medicinskog fakulteta u Beogradu.
Priča vezana za ovu uglednu porodicu medicinara sada je dobila nastavak - ponovo zahvaljujući Vlastimiru Aci Barišiću, uglednom Berlincu, kojem nije prvi ni poslednji put da pokazuje svoju humanost.
Mlada lekarka Milica Pantelić je, naime, posle završenih studija uzaludno pokušavala da nađe posao.
- U Beogradu postoje šanse jedino da volontirate, ali da se zaposlite su izuzetno male. Tamo gde sam još konkurisala su bili poslovi komercijaliste i predstavnika za lekove ili nekih kozmetičkih firmi, a poslednje je bilo prošle godine u aprilu u Institutu za transfuziju krvi, gde su tražili zamenu na tri meseca. Ironija sudbine je da je, kad su me i tu odbili, obaveštenje o tome stiglo u koverti na kojoj je bila markica moga oca! Tada sam odlučila da ne gubim više vreme i da počnem da učim jezik i pokušam da odem u Nemačku - objasnila je Milica u razgovoru za "Vesti".
Boksersko srce
Najlepša strana ove priče je Vlastimir Barišić. Ovaj rođeni Sarajlija i bokser bivše Jugoslavije, koji je sportsku karijeru gradio u Beogradu i Banjaluci, zanatlija zlatnih ruku, zasluženu penziju stekao je u Fordu. Vitalni 71-godišnjak iz hobija dizajnira nakit za juvelire na Kudamu, gde ga svi pozdravljaju sa poštovanjem. Sebe smatra Miličinim "stricem", kako kaže, i često je zove telefonom da proveri da li je sve u redu. I kad kaže da bi "kopao i rudu pod stare dane" samo da pomogne onome ko pomoć zaslužuje, treba mu verovati.
Njen teča je poznavao Barišića i telefonom ga pozvao da, ako može, pomogne oko prikupljanja papira za plavu kartu, koja omogućava stranim lekarima i medicinskom osoblju zaposlenje u Nemačkoj, ali je Vlastimir uradio mnogo više od toga. Išao je lično od jedne do druge službe, prikupljao informacije na ovom i onom nadležnom mestu, a Milicu i njenu majku je pozvao u Berlin i pomogao im oko smeštaja i svega ostalog. Tu su provele skoro tri meseca dok Milica nije usavršila nemački jezik i položila za sertifikat Telc.
- Bila je ogromna sreća što sam imala Vlastimirovu pomoć i što se ponudio da mi olakša taj put. Posebno mi je značila njegova psihološka podrška i optimizam - zahvalna je Milica.
Od kraja oktobra, konkurisala je na nekih 60-70 mesta, dok su njene kolege iz Srbije znale da pošalju i po 400 molbi bez pomaka.
- Pozvali su me na dva razgovora - jedan u Koburgu, drugi u Majningenu. Jako mi se svideo prelepi univerzitetski gradić Koburg i to što sam dobila šansu da napredujem. Ponudili su mi onkologiju, koju sam najviše želela, a moje mesto podrazumeva celokupnu specijalizaciju.
Tako je Milica od 1. februara počela da radi na onkološkom odeljenju Klinike u Koburgu. Prve četiri i po godine provešće u Koburgu, a zatim godinu i po dana u drugoj klinici. Iako je za mnoge strance nemački jezik nepremostiva prepreka, za Milicu, koja tečno govori italijanski, francuski i engleski, nemački nije bio problem.
Bez obzira na to što je bila đak generacije, nosilac brojnih diploma i priznanja i jedan od najboljih studenata Medicinskog fakulteta sa prosekom ocena 9,22, Milica se našla u dugačkom redu za nemačku plavu kartu, u masi obrazovanih, mladih ljudi kojih se zemlja olako odriče.
- Za Srbiju je veoma poguban taj trend odliva belih mantila, čije posledice će biti vidljive tek za 10-20 godina - vidi Milica prilike u zemlji. - Međutim, ne možete ceo život da živite sa roditeljima ili na njihov račun. U jednom trenutku morate da stanete na svoje noge. Pre ili kasnije mnogi će prelomiti i otići tamo gde im se pruža šansa.
