Čovek koji je guslao kralju
Kao najbolji guslar odabran je da zapeva kralju Aleksandru Karađorđeviću, kada je 1925. godine došao u Crnu Goru da poseti svoju ujčevinu i prisustvuje proslavi otvaranja obnovljene Njegoševe kapele na Lovćenu.
Nakon gotovo 40 godina uzaludnog traganja za prvim izdanjem knjige, originalnom pesmom Radovana Bećirovića Trebješkog o pogibiji kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, objavljenom nekoliko meseci posle atentata u Marselju, nedavno mi se javila gospođa Nada Pavićević, penzionerka iz Podgorice, otkrivši da poseduje tu knjigu, dar autora njenom dedi po majci, Milosavu Radoviću, rodom iz pivskog sela Borkovići.
Autor velikog speva o pogibiji kralja Aleksandra Karađorđevića je 1935. godine poklonio knjigu Pivljaninu, poznatom guslaru Milosavu Radoviću, čoveku čiji životopis takođe zavređuje pesmu. Na prvoj, potkoričnoj strani, ovog, po svemu sudeći, za sada jedinog celovitog primerka prvog izdanja ovog speva od 856 stihova, sada se jedva može pročitati posveta: "Za uspomenu Mil. Radoviću, pisac, Šavnik, 18. maja 1935. godine."
Ovaj najsveobuhvatniji i nesumnjivo najbolji spev, motivisan ovim gromovitim događajem, koji je napisao samouki i jedva pismeni mlinar iz nedođije sela Bijela kod Šavnika, za minulih 80 godina doživljavao je raznovrsna prepevavanja i dopevavanja - svaki guslar je imao svoju verziju - sada će konačno vaskrsnuti u izvornom sjaju. On, međutim, krije i jednu veoma zanimljivu životnu storiju vlasnika ove knjige.
Grom u trešnju
Milosav Radović je bio najmlađe od četvoro dece Anta Radovića, barjaktara i oficira. Nije imao ni punu godinu kad mu je otac Anto jednog dana s povećom grupom komšija i meštana pošao na neku mobu, šta li. Dok su oko podne odmarali u hladovini neke stare usamljene trešnje, odnekud od Durmitora vinuo se jedan pramen oblaka. Malen, nije čestito ni sunce zaklonio, ali iz njega odjednom grmnuo grom i munja svezala u vrh trešnje...
Čovek je senka
Milosav Radović zapisuje u dnevniku da čovek, tek kad sve privede kraju i ugleda smrt, "prizna da je čovek senka, nada neispunjena":
"Nada je daleko, Nada neispunjena - živi čovjek za ukras prirode nebeske i zemaljske... živi da zlo doživi. Život je gorak", zavapio je Radović u jednoj od poslednjih rečenica zapisanih u svom dnevniku.
Kad su se prestravljeni, ošamućeni i od detonacije oglunuli ljudi pribrali, shvatili su da nikome od njih, ipak, nije bilo ništa. Jedino je nepomičan ostao Anto Radović. Puklo mu čelo, izgoreo oficirski i barjaktarski grb na njemu i pozlaćene kopče na džemadanu i dokoljenama... Samo osam dana kasnije, od tuge za njim presvisnula je i njegova žena Anđa, a malog Milosava uzela da podiže tetka Bjela, koja je bila udata u Šipačno za Durutovića. Neko vreme kasnije živeo je i kod dede po majci, Staniše Gagovića, a onda i kao najamnik kod serdara Mira Gagovića. Uspeo i da se opismeni i završi tri razreda škole, a kad je pristasao, 1906. godine se kao i toliki drugi iz severnih krajeva Crne Gore otisnuo preko okeana i otišao u Ameriku, neće li u tom obećanom raju zaradit pare i što pre se vratiti u Pivu kao bogat čovek.
Nije pare zaradio, ali se četiri godine kasnije ipak vratio na zov otadžbine, koja je krenula u oslobodilačke, balkanske ratove. Krvario u rovovima na Brdanjolu, kidao žice oko utvrđenog Skadra, gazio krvave virove Bregalnice, sve do mojkovačkih gora i te slavne epopeje kad su na vratima Mojkovca Crnogorci zaustavili zastrašujuću austrougarsku osvajačku mašinu za spas iznemogle i izmrcvarene srpske vojske, koja je odstupala kroz albanske klance i klisure.
Beg iz Metohije
Među nebrojenima koji su dospeli u austrougarske logore smrti našao se i Milosav Radović (sačuvana je čak i jedna fotografija Milosava Radovića, koju je posle hapšenja snimio neki Čeh, austrougarski vojnik, i ona se i danas, izgleda, nalazi u muzeju ratova u Pragu). Kako je Radović i sam zapisao, on je osetio strahote logora Nađ Međer, Mar Maroš Siget, Mar Maroš Hust, dospevao u bolnicu u Klagenfurtu, a iz Tirola 1918. godine uspeo i da pobegne. Kapitulacija Austrougarske zatekla ga je u Lincu...
Kad se konačno vratio i skrasio u rodnoj Pivi, oženio se i krenuo da se kući i formira porodicu. Kao zaslužnik iz minulih ratova, dvadesetih godina prošlog veka našao se na spisku onih koji su krenuli da naseljavaju Metohiju. Primamljen pričama o raju koji ga čeka tamo i uveren da je to pravi izbor, prodao je rođacima svoju oficirsku i barjaktarsku kuću i imanje u Borkovićima i otišao.
Brzo će se, međutim, pokazati da je to bila fatalna greška, jer sve to što ga je sačekalo u Metohiji, prvenstveno mržnja i odbojnost Albanaca, napadi i ubistva doseljenika prisilili su Milosava Radovića da svemu okrene leđa i vrati se u rodni kraj. Tu ga je dočekalo nerazumevanje rođaka koji ni po koju cenu nije pristao da mu vrati kuću i imanje, pa je Milosav odlučio da se preseli na Žabljak i tu nastavi život kao podstanar.
Poziv u Beograd
Kao bistar i pismen čovek brzo je stekao poštovanje i uvažavanje Durmitoraca. Posebno su ga cenili i brzo se pročuo kao vrstan guslar, što će, nema nikakve sumnje, biti i most njegovog prijateljstva sa Radovanom Bećirovićem Trebješkim, koji će mu u maju 1935. godine pokloniti i pesmu o pogibiji kralja Aleksandra.
Sve je breme
U jednom zapisu, po prilici s početka 1952. godine, Milosav Radović se priseća muka i onih koje je izgubio - braće, rođaka, kumova, prijatelja, plemenika... posebno u vihornim ratnim vremenima od 1912. do 1941, od Skadra i Bregalnice preko Sandžaka i Dukađina, Tirola i Pijave, a naročito svega onoga što se dešavalo od 1941. do 1945. godine, pa zaključuje: "Sve s bremenom, za vremenom prolazi, i sve je to lakše od nepravde koju bez preše ljudi rade..."
A da je Milosav Radović zaista bio guslar na glasu i da mu u to vreme, ne samo na Žabljaku, nije bilo premca, potvrđuje i činjenica da je upravo on odabran da zapeva i pozdravi kralja Aleksandra Karađorđevića kada je 1925. godine došao u Crnu Goru, da poseti svoju ujčevinu i prisustvuje proslavi otvaranja obnovljene Njegoševe kapele na Lovćenu.
Kralj je, do danas se prepričava pod Durmitorom, bio oduševljen Radovićevom pesmom uz gusle, pa mu je ponudio da sa porodicom dođe u Beograd i obećao da će mu tamo obezbediti neku službu, ali se on zahvalio, po prilici u duhu one mudrosti - dovoljno mi je teško i loše i ovde da ne moram dolaziti u Beograd...
Milosav Radović nikad nije bio komunista, ali je bio patriota, večiti bundžija i zakleti opozicionar, čovek koji je u principu mrzeo svaku vlast i bogataše, posebno one koji su se bogatstva domogli na nečastan način, neradom i na grbači naroda. Od početka Drugog svetskog rata više je naginjao partizanskom, proleterskom pokretu, tim pre što su mu i zet Jovan Tmušić (otac Nade Pavićević) i njegova braća bili tvrdi i nepokolebljivi komunisti (Jovanovog brata Ljubomira - Bulja, predratnog komunistu, lično je, kažu, na Žabljaku 1942. godine streljao Pavle Đurišić, dok mu je drugi brat Čedomir poginuo iste godine u borbama sa četnicima na Vratlu iznad Kolašina).
Reč špijuna
Nakon povlačenja partizana u Bosnu u proleće 1942. godine, neko je prokazao četnicima Milosava Radovića, tada već ozbiljnog starijeg čoveka da je, navodno, čuvao i bio desna ruka Moše Pijade dok je boravio u Žabljaku. Četničkim doušnicima je na ruku išla i nepobitna činjenica da su partizanski štab, pa i Moša Pijade, zaista bili neko vreme smešteni u neposrednom komšiluku Milosava Radovića ili u istoj kući u kojoj je on, kao podstanar, živeo sa porodicom.
Bilo je to dovoljno da mu odrube glavu. Ostao je pribran i dostojanstven i kad su mu izrekli smrtnu kaznu. Od četničkog komandanta Nikole Bojovića, kao poslednju, predsmrtnu želju, zatražio je samo da mu kaže ime špijuna koji mu je poradio o glavi. Bojović, poznat kao čovek koji je držao do ljudske časti i dostojanstva, ispunio mu je želju.
- E, nije mi sad žao umrijeti, vojvodo, ja sam se naživio, a ti vidi kako ćeš živjeti sa sramotom da si se spustio na riječ fukare od fukare, špijuna kojemu je i otac bio švapski špijun u prošlome ratu i za koru hljeba i kašiku skorupa prodavao najbliže rođake i prijatelje...
- Puštite toga čovjeka i da mu dlaka sa glave ne fali - breknuo Bojović, koji je očigledno znao da je Milosav kazao istinu...
Uvek ista vlast
Milosav se posle do kraja rata nije otvoreno opredeljivao ni za jednu ni za drugu stranu, a partizani su ipak znali da se na njega mogu osloniti u svakoj prilici. To mu je, po svemu sudeći, i omogućilo da se odmah posle rata nađe u "vozu bez voznog reda" i sa nebrojenim Pivljanima i Drobnjacima kao kolonista krene u Vojvodinu, zajedno sa najstarijom, već udatom ćerkom Ljeposavom i zetom Jovanom Tmušićem.
Skrasili su se i skućili u Bačkom Dobrom Polju, ali je Milosav od početka bio nezadovoljan i gorko se kajao što je kretao ispod Durmitora, i to će zapisati u svojim zabeleškama, nekoj vrsti dnevnika, koji je vodio pred kraj života:
"Ko je bio za vrijeme okupacije žandar i nosio okupatorsku pušku i progonio moje članove familije na prisilni rad četnički i okupatorski, jopet danas, od 1945, došao na vlast i sudi mi. I on i njegov drug mi pričaju šta je to pravo i pošteno... a on ni njegov niko nigda se nije zvao čovjek otkad pamti čovječanstvo..."
