Francuskinja na KiM: Kosovo je večna raskrsnica

Vuk menja dlaku, zmija kožu, ali suština ostaje ista. Dok raskrsnicom šibaju vetrovi: promena, želja, nada, život se troši, a ljudi ostaju u mestu ili u pokušaju. Postavkom fotografija Francuskinja, koja je u pet godina privremeno adresu menjala za Kosovsku Mitrovicu, Prištinu i Beograd, svoje viđenje Kosova ispričala je fotoaparatom i izložbom fotografija u isto tako hladnim, ali ujedno zagonetnim prostorijama Ineks filma.

Oseća se lepo na Balkanu: Lor Može

Baš kao i teme o životu na Kosovu, tako je i umetnički koncept Lor Može završio na obodu, daleko od urbanih galerija, za oči onih s najvećim žarom, duša oslobođenih predrasuda spremnih da posmatraju.

Lor je do Mitrovice došla slučajno. Isto tako spontano su nastali i njeni prvi kosovski pejzaži u koje je utkana simbolika koja se čita u čitavom svetu - mitarenje.

- Reč je o presvlačenju. Kao kad zmija u proleće menja kožu, a isto tako to označava jedan vremenski period, tako ove slike pokazuju razdoblje pre njihovog proglašenja nezavisnosti Kosova. Poenta je da će Kosovo, bez obzira čije bilo i ko ga svojatao, uvek ostati Kosovo. Isto kao što će zmija ostati zmija, bez obzira na to koliko puta promenila kožu. Kosovo će ostati raskrsnica. Raskrsnica verovanja, raskrsnica religija, raskrsnica za prolazak ljudi, objekata, robe - započinje svoju priču Lor.

Pejzaži i natpisi

Slika govori više od reči: Fotografije Lor Može

Njeni radovi nemaju ramove. Baš kao i simbolika Kosova, one su vanvremenske i neograničene. Izlaže ih na slojevima novinskih stranica.

"Politika", "Mond" i drugi štampani mediji podloga su prizora koje je uhvatila objektivom.

- Ovde sam živela jedno vreme, ali moje gledište je gledište jedne osobe iz Evrope. A mi smo bili izmanipulisani novinarstvom, koje nam je govorilo da morate da mislite da su Srbi ovo, Albanci ono, to je bio politički rat preko medija. Upravo je i to jedan od razloga mog dolaska.

Bila sam u svojim 20-im godinama i želela sam da upoznam bolje, da steknem nova prijateljstva. Druga simbolika jeste da su novine jeftine. Ne želim da kažem da je Kosovo jeftino, već da u ekonomskom smislu nije bogato. Na Kosovu nema nafte ili zlata, ali ono je veoma važno za pravoslavce i za sve ostale. Tako i moje slike koje lepkom lepim po zidu izgledaju jeftino, ali kad ih stavite na zid, više to nisu - objašnjava Lor.

Ona dodaje da je jedan deo "presvlačenja" Kosova čine i ljudi iz Kfora, UN i drugih misija, koji su svojim prisustvom uticali i doneli neke promene.

Oko njenog objektiva hvatalo je ljude, pejzaže, zidove gradova u kojima je živela i kroz koje je prolazila.

- Zidovi su telo grada i na neki način ogledalo srca građana. Ovaj moj pristup je napravljen sa ciljem da pogledate šta je izgubljeno, šta će biti izgubljeno, šta će proći ili je u lošem stanju, a bilo je i nalazi se i danas na kapijama Evrope. Na jedinom od tih zidova koje sam uslikala je natpis "Unmik", a fotografija otvara mnoga pitanja - ima li interesa od te misije na Kosovu, da ona pomaže ili ne? Na ovoj drugoj je prodavnica sa natpisom "Klinton mermer", koja takođe golica svojom simbolikom.

Francuska umetnica kaže da je namera izložbe da ljudi bolje razumeju Kosovo i dodaje da su srpski umetnici bili veoma iznenađeni onim što im je nedavno donela u prestonicu.
- Među njima ima onih koji nisu puno marili za Kosovo, ali sam osetila da su na ovim slikama videli nešto što ih dira u srca. Komentarisali su da im, iako sam Francuskinja, ovom izložbom ne određujem mišljenje i ne kažem šta treba da misle onako kao to Evropljani, ali i iz SAD obično čine.

Život u Mitrovici

Lor je u kratku posetu Beogradu došla sa četvorogodišnjom ćerkicom. Seća se kako je u Mitrovicu došla 2005. godine i kako je izgledao njen prvi susret sa Balkanom.

- U Mitrovici sam našla posao kao direktor Francuskog kulturnog centra i to je za mene bilo savršeno. Tamo sam se prvi put upoznala Srbe. Imam diplomu iz antropologije i samim tim sam osoba koja sve što je naučila i saznala stavi sa strane, i onda posmatram i slušam. Sve što sam videla i čula je bilo definitivno mnogo drugačije od onog što sam pročitala. I bilo je sjajno jer, da nije, otišla bih, kao što je učinila osoba koja je radila pre mene. Ona je jednostavno prestala da radi i otišla nazad u Francusku nakon tri meseca - priča naša sagovornica.

Iz Mitrovice je otišla za Beograd.
- Dobila sam neke ponude da radim za UN i Oebs u Prištini, ali nisam želela i otišla sam. Radila sam kao profesor francuskog ispred Francuskog kulturnog centra i predavala novinarima u Udruženju novinara Srbije. Radila sam kao novinar i fotograf, otkrivala grad i širila znanja.

Na pitanje da se ljudi koje je srela u Beogradu i Prištini čine drugačijim, Lor kaže da razliku ne vidi.

- Ne. Vi samo živite u prestonici. Nikada nisam zauzimala stranu. Radila sam sa Srbima, delila sprat u stanu u kome sam živela sa Albancima, radila sa Paskal Delpeš, poslednjom suprugom Danila Kiša i od nje sam mnogo puno naučila. Radila sam fotografije za Kišove knjigu "Mansarda". Ovde sam došla da gradim svoj duh i stekla divne prijatelje - ispričala je Lor Može, zaljubljenik u planine, koja je svaki slobodan trenutak koristila da "skoči" do Divčibara.

Poslednja adresa njenog avanturističkog duha je Šamoni Mon Blan, mesto prvih zimskih olimpijskih igara.