Zlo činiš iz straha ili prevelike moći
Kako je biti zatvorski sveštenik, otkriva otac Gligorije.
Koliko godina ste zatvorski ste sveštenik u Centralnom zatvoru u Beogradu?
- Već šest godina sam zatvorski sveštenik. Obraćaju mi se razni ljudi, među njima i oni koji su počinili najteža krivična dela, ubistva i to su najdramatičniji ljudski osećaji. Nastavak života po starom nije moguć, potrebno je suočenje s onim što se desilo. Postoje ljudi koji su počinili neko zlo delo iz straha ili iz prevelike moći.
Kakvi su to ljudi?
- Nisam sreo čoveka koji istinski uživa u tome što je zao jer čovek je sazdan od dobra. Dolaze mi iz različitih potreba, ali ljudi koji su se našli u zatvoru i koji su svedeni na najmanju moguću meru svog postojanja u tom trenutku najviše vape za Božjom pomoći.
Šta traže zatvorenici od sveštenika?
- Ono što oni izgovore u razgovoru sa zatvorskim sveštenikom je najčešće vapaj da ih Bog ne ostavi, a kad se radi o istinskom pokajanju, onda je to vapaj zašto su to počinili. Osećanje kajanja, koliko god da je potresno, uvek nosi površnost, pa je potrebno da celo čovekovo biće sarađuje i da se suoči sa sobom.
Ne znam ni za jednog iskrenog pokajnika koji je tek tako rekao da se kaje jer je to trenutak u kome se čovek raspada i u tom trenutku se ne govori samo to priznanje, nego svi grehovi koji su se nakupili u čoveku kao bolest kojom je sebe odvojio sebe od Boga. Teško je proceniti da li se pokajao neko ko se u jednom trenutku raspao pred vama ili onaj ko se nije raspao, ali svaki dan pomalo ide u tom pravcu.
Kako zatvorenici dolaze do vas?
Oni koji traže sveštenika obično pišu molbu i traže razgovor, molitvu ili neki drugi obred, posle čega sveštenik dolazi u prostor koji se naziva verska soba, koja je sada prerasla u kapelu u Centralnom zatvoru.
Da li se žale na nešto, prebacuju krivicu na druge?
- Žale se na sistem koji ih je tu doveo, ali nošenje svog života nije povezano sa sistemom, nego sa time da kao hrišćanin poneseš svoj krst, odnosno svoj život.
