"Da mi je prase za ručak"
Sedmoro dece Radojice i Jasmine Filić iz Kragujevca raste u kući punoj vlage. Novca nemaju dovoljno ni za hranu, a i ne traže više od toga. Oni se izdržavaju od Radojicine dnevnice koju uspe ponekad da zaradi pod šatrama na vašarima kao konobar, dok Jasmina čuva decu u njihovoj nedovršenoj kući u naselju Male Pčelice na periferiji Kragujevca. Nemaština ih je toliko pritisla da deca na papiru pišu da im treba brašna, mesa i pasulja, umesto da se na spisku nađu igračke i slatkiši.
- Ne tražim milostinju, nego samo posao da mogu da hranim svoju decu - kaže na početku razgovora 40-godišnji Radojica Filić, nezaposleni konobar.
Na pitanje od čega živi njih devetoro, on sleže ramenima. Umesto njega odgovara Jasmina, mlada majka koja je izrodila sedmoro dece.
- Moja baka kad primi penziju, da nam 1.000 dinara. Ne može više. Ponekad dobijemo neko pile. Mesim hleb svaki dan. Kad je vruć, oni pojedu više - nabraja 32-godišnaj Jasmina kako uspevaju da prebrode dan.
Radojica vapi za poslom. Bilo kakvim. Ne bira. Radio je u Prištini u hotelu kao konobar. Onda je 1999. izbegao u Kragujevac. Šest godina kasnije se oženio i sa Jasminom kupio plac i počeo da zida kuću. Došao je do prve ploče i tu su se uselili sa decom. Nije uspeo da uvede vodu na regularan način, ali zato se ona sliva sa ploče niz zidove gde pravi čitave štrafte buđi.
Ni struju nije mogao regularno da sprovede. Najpre zato što priključak košta 1.000 evra, ali pre toga morao bi da plati za kućni broj. A zbog njega ne može ni decu i ženu da prijavi na tu adresu, pa zbog te začkoljice ne mogu da se prijave za dečji dodatak. Ni za jedno, od sedmoro koliko su izrodili, ni dinar ne dobijaju od države.
Mleko za brata
- Arsenije mi, duša moja, kaže da će on obezbediti mleko za najmlađeg Filipa. Mnogo je zreliji od dece njegovog uzrasta. Eparhija šumadijska nam je nekoliko puta pomagala, ali nama je potrebna samo plata koja će redovno stizati u kuću. I ništa više - objašnjava Jasmina.
Osmogodišnji Arsenije želi da bude pilot. On sastavlja spisak za kupovinu, iako u kući nema para. Međutim, njegov spisak začuđuje odrasle. Očekuje se da bi kao maleni dečak stavio neki slatkiš ili igračku.
- Mleveno meso, brašno, a može i celo prase, da imamo duže vreme za ručak. Projino brašno i obično. Zatim pasulj, pa posle može majonez ili kečap. Krompira oko tri kilograma. I naravno mleko za malog Filipa - stavlja tačku Arsenije.
Devetogodišnja Teodora, osmogodišnji Arsenije, šestogodišnji Danilo, petogodišnja Anastasija, četvorogodišnja Sofija, dvogodišnji Vasilije i šestomesečni Filip zbog toga što njihov otac nema posao, žive među buđavim zidovima i, nažalost, napamet znaju šta im od namirnica nedostaje u kući. Majka Jasmina kaže da je posle praznika ostala i bez mleka za malog Filipa.
Radojica je očajan. Kaže da ne vidi izlaz. Traži bilo kakav posao.
- Poslednji put sam živeo život dostojan čoveka pre bombardovanja. Posle izbeglištva ne pamtim dan bez trzavica i stresa. Ali imao sam nadu. Mislio sam da će biti bolje, boriću se, pa ću uspeti. Sad vidim da je doteralo cara do duvara - kaže Radojica.
