Satima pešači kroz nedođiju
Daleko u zabiti Golije, 25 kilometara od Novog Pazara, u zaseoku Đonlije, žive još samo Božidar i Rada Pendić, sa sinovima Srđanom (18) i Stefanom (10).
Svi ostali su davno otišli, trbuhom za kruhom, u potrazi za poslom i boljim životom...
Glava porodice Božidar radi u mlekari LjIN u Šaronjama, dnevno prepešači i po 15 kilometara, a mesečno zaradi 120 do 130 evra. Žive u staroj kući, bez kupatila i najosnovnijih uslova za život. Da nevolja bude još veća, stariji sin Srđan je gluvonem i ne može mnogo da pomogne porodici...
- I mi smo odlazili. Jedno vreme živeli smo u Kragujevcu da bi Srđan u specijalnoj školi mogao da izuči pekarski zanat. Vratili smo se u Đonlije, jer u Kragujevcu nije bilo posla. Borimo se na pet ari zemljišta da iškolujemo mlađeg Stefana, koji je jedino dete u selu i jedini učenik osnovne škole u susednim Popama - priča Božidar Pendić i naglašava da ga muke tek čekaju:
- Stefan idućeg leta završava četvrti razred i moraće ili u Novi Pazar ili u nešto bližu školu u naselju Dojeviće. Grad je udaljen 25, a škola u Dojevićima 20 kilometara. Neće moći da pešači, nema ni autobusa, nemamo novca da mu platimo stan u gradu, a i kako da ga ovako malog i slabog odvojimo i samog pošaljemo u Novi Pazar. Možda i ne nastavi dalje školovanje, a odličan je đak - dodaje Božidar.
- Kad ujutru krenem u školu, svuda uz put me prati moj pas i verni drug Žuko. Kad je on pored mene nije me uopšte strah. Dok sam ja na časovima i dok sa učiteljicom Mersihom učim lekcije, Žuko me čeka u dvorištu. Za vreme odmora igramo se fudbalom, a kad imam fizičko samo nas je troje na času: učiteljica Mersiha, Žuko i ja. Voleo bih da imam druga i drugaricu, da se igramo u školi, da pričamo i da se družimo. Uželeo sam se dece, poslednji put dete sam sreo pre dva meseca - priča mali Stefan i ističe da bi voleo da nastavi školovanje.
- Zbog Stefana je pre tri i po godine otvorena škola u Popama koja godinama nije radila. Nadali smo se da će biti više dece. Nažalost, seobe su nastavljene, đaka više nema, školu ponovo čeka katanac, a mene potraga za poslom - priča Stefanova učiteljica Mersiha Nurković-Bogućanin, koja svakodnevno iz Novog Pazara zbog Stefana, kolima ili pešice, dolazi u Pope.
Učiteljica pešak
- Ja sam Stefanova treća učiteljica. Teško je u ovom bespuću, zimi posebno, kad se auto zaglavi meštani po učitelja dolaze zapregom i saonicama. Nekada pešačimo po dubokom snegu. Srećom, ova zima je još blaga. Stefan je divno dete, on i ja smo cela škola. Imamo vremena napretek za svaku lekciju. Ako nastavi školovanje, a nadam se da hoće, sigurna sam da će biti odličan đak. Nadam se i da će neko pomoći njegovoj porodici. Nije lako biti sam u selu, ostati i opstati u ovoj nedođiji - priča učiteljica Mersiha.
Hidov sin dao telefon
Zajedno sa reporterom "Vesti" u Pope i Đonlije krenuo je i poznati novopazarski humanitarac Hido Muratović, koji je Stefanu poneo novogodišnji paketić (nosio je pakete i drugoj deci u zabitim selima). Mališan se puno obradovao, a Hido razočarao.
- Kad sam video gde i kako živi njegova porodica odmah sam odlučio da im bar malo pomognem. Želeli su šporet i dobili su ga. Poneo sam im i puno odeće i namirnica, a moj sin Emir iz Beča je Stefanu poslao mobilni telefon. Nadam se da će se javiti dobri ljudi koji će Pendićima pomoći da kupe kaučeve koji su im neophodni, dovedu vodu i sagrade kupatilo. Nadam se da ćemo sakupiti i novac za nastavak Stefanovog školovanja - ističe ovaj dobrotvor.
