Od fabrike ostao samo beton

Hodajući po pustom krugu fabrike Viskoza mogu se videti neverovatne slike razaranja i uništavanja. Nekadašnje fabričke ulice po kojima rastu trava i drveće deluju kao kulise filmova apokalipse, a ovuda prolaze i lovci jer, kažu, može da se naleti na ponekog fazana. Svi ostali dolaze po sekundarne sirovine. Od fabrike koja je u najboljim danima imala više od 11.000 zaposlenih i bila veliki izvoznik, loznička Viskoza pretvorena je u opustošen, očerupan kompleks prepun smrtonosnih zamki.

Viskoza pre potunog uništenja

Naočigled svih, a pre svega države, opustošeni gigant hemijske industrije gotovo čitavu deceniju poligon je nezamislive pljačke, a ujedno ekološka tempirana bomba. U želji da zarade od sekundarnih sirovina lopovi često uzrokuju požare, ali i gube glave.

Poslednji nesrećni slučaj, kada je prilikom seče metalne krovne konstrukcije sa pogona nekadašnjeg pogona Svila jedan čovek poginuo, a dva teže povređena, prošao je sa popriličnom ravnodušnošću u Loznici. Priče o krađama po Viskozi već dugo nikoga ne iznenađuju, a Lozničani su odavno postali ravnodušni na avetinjski izgled fabrike koja je nekada hranila ovaj kraj. Zna se da u pustu fabriku koja odavno nema ogradu, osvetljenje ni kvalitetno obezbeđenje, ulazi kada ko hoće i nosi šta mu se ćefne.

Prema informacijama policije, žrtva poslednjeg tragičnog događaja odavno im je poznat, podnošeno je više krivičnih prijava, oduziman je alat kojim se seklo kao i ukradeni predmeti. Izostanak odgovarajućih kazni kao i želja za zaradom očigledno su bili jači od opreza. Nesreća se desila usred dana, oko deset sati pre podne, što nikoga ne čudi jer je odavno sasvim uobičajeno videti ljude kako iz fabričkog kruga izlaze sa džakovima punim gvožđa ili u zidarskim kolicima iznose metal, vrata ili kancelarijske stolove. Nešto da se proda na brojnim otpadima sekundarnih sirovina, ostalo da se upotrebi kao ogrev.

Prekopali i njive

Od prestanka proizvodnje, februara 2005, krenulo je arčenje imovine i traje već devet godina. Poharana je oprema, kolosek, pa čak i mašine teške više stotina kilograma koje se mogu izneti samo kamionima. Odnošeno je sve što se moglo unovčiti na otpadima koji su kao pečurke nicali oko Viskoze.

Iznete su na desetine tona metala, kradeni mesing, fau materijal, bronza, aluminijum, motori, cevi, metalne konstrukcije, elektrooprema... onda se prešlo na bakarne grejače, bojlere, gusane radijatore, magacine rezervnih delova, a bakar je oduvek bio na ceni pa su posečeni gotovo svi kablovi.

Dokle se išlo, ilustruje primer da je svojevremeno kompletna trafo-stanica isečena i na kapiju izneta iz fabrike, a bivši radnici pričaju da su kao neispravni otpisivani novi motori i prodavani otpadima. Iz fabrike Kord je nestala mašina teška više tona i vredna oko 78.000 dolara, ali je nju nekoliko godina kasnije loznička policija pronašla u Lipničkom Šoru, u blizini separacije na Drini.

Tužan prizor: Ogoljeno do zidova

Kada je poskidano sve iz fabrike, prešlo se na kablove pod visokim naponom, zbog nedavne seče je cela Loznica nekoliko sati ostala bez struje. Čupaju se i kablovi u zemlji. Na delu je uhvaćen čovek koji je ručno kopao više od sto metara da bi sa dubine od skoro dva metra isekao podzemni kabl velikog prečnika.

Lopovi su vremenom postali sve drskiji pa se u pohode odavno ide u po bela dana i to uz podršku mehanizacije. Tako su jedni bagerom ušli u fabrički krug kako bi lakše iskopavali kablove, a bilo je i onih što su prekopavali okolne njive prateći trasu kablova van Viskoze. Lopovima nije smetalo ni što u pogonima sve ove godine ima opasnih materija pa su sekli ventile zbog čega je prošle godine u jednom pogonu isticao amonijak, a u drugom je zbog takve rabote isteklo oko 330 metara kubnih opasnog otpada crnog luga koji je kontaminirano oko pet ari fabričkog kruga.

- U Viskozi sam radio više od 30 godina i ne mogu da verujem na šta danas liči - kaže penzioner Milivoje Trifunović.

- Sećam se kada je reka ljudi sa fabričke kapije kuljala posle prve smene ka gradu. Dolazili su i odlazili prepuni autobusi radnika, a kada bi bila plata ceo kraj bi živnuo. Od mog nekadašnjeg pogona, visokog nekoliko desetina metara, danas je ostala samo betonska konstrukcija, sve ostalo je pokradeno.

Smrt zbog rezervoara

Od početka neviđene pohare bilo je povređenih, ali je pravo čudo da nije bilo više nastradalih jer u pustim fabrikama sa milion šahtova bez poklopca, jama, rezervoara i kanala smrtonosne zamke vrebaju na sve strane. Prilikom krađe kablova jedan kradljivac je pre više godina nastradao od visokog napona, onda je prilikom sečenja ventilacije u decembru 2008. izbio požar u kome je nastradao muškarac star 44 godine, a pretprošle godine je prilikom sečenja rezervoara poginuo jedan, a teže telesne povrede zadobio drugi. Zbog sečenja metala pogoni su goreli više puta.

Najveći požar bio je 2008. kada su goreli pogoni Svila i Celuloza, u jesen 2010. planuo je Kord, godinu posle, magacin Celvlakna. Sve to nije nateralo državu da reši sudbinu Viskoze, ili bar zaštiti njenu imovinu.

Od 13 deoničarskih društava početkom 2007. privatizovana su tri: Energetika, Hortikultura i Lofolen, danas ne postoji nijedno, a dve godine kasnije kompletna fabrika odlazi u stečaj. Agencija za privatizaciju prodavala je deoničarska društva iz stečaja, ali nije bilo kupaca. Onda je prodavana pokretna imovina fabrika, od rashodovanih mašina do kancelarijskog nameštaja i papira. Neviđena pljačka traje godinama, policija je hvatala lopove, ali je problem bio što su se prljavim rabotama bavili i stečajni upravnici, šefovi obezbeđenja i portiri, oni koje je država zadužila da čuvaju Viskozinu imovinu.

Zbog krađa po fabrici poslednjih nekoliko godina podneto je više od 200 krivičnih prijava, uhapšeno nekoliko stotina ljudi, na mestu izvršenja krivičnog dela, ili posle toga, ali nije bilo ozbiljnijih zatvorskih kazni. Grad Loznica se godinama obraćao državi da učini nešto sa Viskozom, upozoravao na opasne materije, nelegalno sečenje metala, ali rezultata nije bilo. Gradonačelnik Vidoje Petrović je pre nekoliko godina Vladi Srbije i Agenciji za privatizaciju predložio da se imovina HK Viskoza prenese u vlasništvo grada koji bi čitav fabrički kompleks od više desetina hektara pretvorio u privrednu, sportsko-rekreativnu i obrazovnu celinu i ponudio je domaćim i stranim investitorima i fakultetima. Bilo je predviđeno i mesto za muzej posvećen Viskozi. To nije prihvaćeno.

Danas je Viskoza ruina, fabrika golih zidova, ali još uvek primamljiva onima koji u njoj vide izvor lake zarade, bez obzira na opasnosti. Nakon poslednje tragedije opet je izostala reakcija države. Krađe ne prestaju, povremene nesreće nikoga ne uzbuđuju, a Viskoza ostaje ogledalo nebrige države, koja povremeno zna i da ubije.