"Julovci me opljačkali i oterali iz Srbije"

Radovan Đajić, nekadašnji šampion Jugoslavije u biciklizmu, koji se oprobao u mnogim poslovima i prošao čudan put od bespuća do metropola, svoje iskustvo i neiscrpnu mladalačku energiju danas nesebično deli sa mladima. U Torontu, gde je igrom slučaja rođen, a u koji se vratio posle pola veka, ovaj 71-godišnjak drži školu tenisa za mališane sa 80 polaznika kao gradski trener.

- Sada najviše radim na kreiranju motorike pokreta, odnosno druge učim da vladaju svojim telom, duhom i koncentracijom. To je sublimacija svih mojih životnih aktivnosti. Motoriku sam razvijao kroz sport, misao kroz šah, psihologiju kroz poker, kreaciju kroz umetnost - kaže naš sagovornik, koji se pod nadimkom Dorćolac proslavio kao kolumnista na raznim sportskim forumima, a sa teniskog turnira Rodžers kup izveštavao je za razne srpske medije.

On naglašava da bilo čiji život kada se stavi na dve strane papira može čitaocu da deluje kao naučna fantastika, ali ipak pristaje da ispriča najzanimljivije delove svog i te kako bogatog života. 

Život u hotelu

Pionirski pozdrav iz Toronta

- Moj deda Niko Kostić, majčin otac iz Dodoša kraj Rijeke Crnojevića, i moj otac Jovan Đajić sa Orahovca kod Trebinja, obreli su se dvadesetih godina prošlog veka na severu Kanade. Tamo su se sprijateljili, a Jovan se potom oženio Nikovom ćerkom Danicom 1943. u Torontu. Krajem te godine sam i ja rođen i ostao jedinac u svojih roditelja.

- Otac je bio jedan od retkih Kanađana koji je bio komunista od 1926. i dobrovoljac u Španskom građanskom ratu 1936-39. godine. U Torontu je imao štampariju i izdavao je srpske novine "Pravda", "Srpski glasnik", "Naša misao" i "Jedinstvo". Po izbijanju rezolucije Informbiroa 1948, Kominterna je od njega tražila da se opredeli - Tito ili Staljin. Njegova odluka je ujedno značila da hitno moramo da napustimo Kanadu zbog bezbednosti. Ambasador FNRJ u Americi Sava Kosanović, koji je znao za mog oca preko svog ujaka Nikole Tesle, koji je do smrti bio pretplatnik njegovih novina i zvao ga "mladi Hercegovac", poslao je kola po nas. Otputovali smo u Vašington gde je moj Jovan postavljen za prvog sekretara ambasade. U Jugoslaviju smo se preselili 1950, putovali smo teretno-putničkim brodom "Hrvatska" 14 dana, iz Njujorka za Rijeku. U Beogradu nas je Ministarstvo inostranih poslova smestilo u hotel Balkan, gde smo živeli naredne dve godine. 

Šampion u "bubi"

Priprema za trening

- U Americi sam završio prvi razred osnovne škole sa šest godina, ali sam morao da ga ponovim po preseljenju u Beograd jer nisam znao srpski jezik. Naravno, odmah sam počeo da dobijam batine od vršnjaka zato što sam "Amerikanac", kako su mi odmah dali nadimak. Da bih se odbranio, to me je usmerilo da se bavim sportom na DIF-u, koji sam pohađao narednih 14 godina. Rekreativno sam se oprobao u skoro u svim sportskim disciplinama, od gimnastike, rvanja i boksa, a od zimskih sportova u hokeju na ledu. Moj dorćolski komšiluk zvao me je virtuoz na rolšuama koje smo nedeljom vozili na Kalemegdanu.

- Ipak, moja najveća ljubav je bio biciklizam. Počeo sam na trkama pionira koje su se organizovale u Knez Mihailovoj, gde su me zapazili treneri i tako sam postao član OBK Beograd. U tom klubu sam i postigao najveće rezultate - postao sam dvostruki prvak Jugoslavije 1960, sedmostruki drumski prvak Srbije i višestruki državni reprezentativac. Sezonu 1963. proveo sam u Italiji. Izborio sam mesto u olimpijskom timu za Tokio 1964, ali pored četiri Slovenca i jednog Hrvata, naš savez nije imao novca da pošalje bicikliste. Bio sam ogorčen i od tada sam prestao da se takmičim.

- Godine moje mladosti, šezdesete i sedamdesete, bile su lepe i bezbrižne, ne samo za mene nego za mnoge u tadašnjoj Jugoslaviji. Zahvaljujući familiji u inostranstvu, dobio sam prve ploče Elvisa Preslija i Fetsa Domina koje su se vrtele na svim žurkama u gradu. Takmičenje mi je i dalje bilo u krvi, ali kako sam biciklizmu rekao zbogom, onda sam se takmičio u reli automobilizmu i sa "bubom" sam 1972. postao prvak Srbije u kategoriji do 1.300 kubika. I pored limenih četvorotočkaša, imao sam i velikog četvoronožnog prijatelja. Mnogi zaljubljenici konjičkog sporta sigurno pamte mog preponaša Mister Benksa, jer sam proveo lepih pet godina u terenskom jahanju.

Grafika i kompjuter

Nenad Zimonjić i Đajić na Rodžers kupu u Torontu

- Bio sam prva generacija Saobaćajnog fakulteta (1963), pun elana i željan znanja. Ali morao sam da zadovoljim svoju glad za novim saznanjima i na drugim poljima. Kada je 1965. godine u Beograd došao Prat Institut iz Njujorka sa Džonom Rosom, Klerom Romanom i Rudijem Pozatijem, kao deo kulturne razmene među državama, iako sam bio student, zaposlio sam se kao prevodilac u demonstracionom ateljeu američkih grafičara. Tu sam naučio osnovu grafičke umetnosti koju sam potom proširio na Akademiji lepih umetnosti u Rimu i u Ulanu u Cirihu.

- Ozbiljno sam počeo da se bavim opremanjem muzeja kopijama originala i plakatima po kojima sam najpoznatiji. Sarađivao sam sa našim velikim umetnicima, među kojima su slikari Vlada Veličković, Mića Popović, Kosta Bradić, grafičari Mihailo Petrov, Bogdan Kršić, Miloš Ćirić, kao i čuveni fotograf Ivo Eterović. Godine 1983. radio sam na projektu dugoročni program ekonomske stabilizacije u SIV-u, u sektoru Razvoja male privrede. Trebalo je na Akademiji da otvorimo katedru za serigrafiju (sito štampu), ali nedostatak sredstava, pa kasnije kompjuterizacija grafike, promenila je sve ono što sam radio ručno. To je i razlog zašto sam godinama mrzeo kompjutere. Tada sam prešao na tekstilnu štampu koja je bila ipak unosnija od suve umetnosti. 

Ideolog rada

- Devedesetih godina prošlog veka prešaltovao sam se na novi posao. Bilo je to teško vreme embarga. Srećom, desilo se da baš tada upoznam divnog čoveka, inženjera Sinišu Tošovića, geologa, majstora bagerovanja, dugogodišnjeg tehničkog direktora Beogradskog bagerskog preduzeća. On mi je dao osnovne smernice i znanje za ovaj zanat u kome sam ostao do kraja radnog veka. Otvorio sam prvu privatnu firmu koja je bagerovala Dunav sa proizvodnjom od 6.000 tona dnevno. Otac mi je bio ideolog marksizma, a ja ideolog rada, pa su se komunisti u Beogradu pitali da li je moguće da je sin Jovana Đajića privatnik? A ja čak nisam bio ni član partije.

Đajićev crtež Terazija

 

- Potpuno sam se posvetio poslu. Povezao sam sa dunavskim kapetanijama i prevozio rečnim putem granitnu kocku iz Bugarske u Nemačku, piritnu izgoretinu iz Šapca u Mađarsku... Finansirao sam rečnu bagersku flotu Republike Srpske VP i na pramcu prve samohodke uneo srpsku zastavu u luku Brčko 1998. godine pod okriljem OHR-a. Otkrio sam na starim mapama i 1999. otvorio luku koju je osnovala Marija Terezija u Bosanskoj Rači, gde se nekada korpama, nošenim sajlama preko Save, prevozio ugalj iz Banovića koji je potom dopreman u Beč železnicom. Za vreme NATO agresije donirao sam šljunak za krpljenje bombardovanog aerodroma u Batajnici. Kako flote podunavskih zemalja pod stranim zastavama nisu mogle da prolaze kroz Srbiju zbog srušenih mostova, prevozio sam teške terete teretnim brodovima sa domaćom zastavom kroz sistem Dunav-Tisa-Dunav. Izabran sam za predsedavajućeg Konferencije proizvođača kamenog agregata 2001. godine u Institutu za ispitivanje materijala u Beogradu.

Kurs na koledžu

- Firma mi je naglo rasla i počela je da bode oči nekim političarima, tačnije julovcima, pa mi je oduzeta flota, uhapšena ukrajinska posada, ojađena mi je imovina. Sa glavom na ramenima i praznih džepova odlučio sam da napustim Srbiju i sa svojom vernom suprugom Asjom i dvojicom sinova, krajem 2001. stigao sam tamo gde sam i počeo - u Toronto. Bio je to apsolutno novi početak, a imao sam već 58 godina.

Sa snajama i unucima

 

- Nije bilo lako, ali uspeli smo da odškolujemo sinove, koji su se skućili i oformili svoje porodice. Kada su se deca sredila, što je bila moja najveće sreća kao roditelja, ja sam se vratio svojim ljubavima iz mladosti - pevanju, glumi, crtanju, grafičkoj umetnosti kojoj sam dodao treću dimenziju u vidu maketarstva. I, naravno sportu, ovog puta prvenstveno tenisu. Sudbina se poigrala kada je o kompjuterima reč, jer koliko god sam ih mrzeo, na kraju sam morao da ih savladam i da završim kurs na Hamber koledžu, gde su me zadržali da budem gost govornik. A ja sam više sam sebe hrabrio, jer na kraju su mi ti kompjuteri, ipak, dali hleb kroz projektovanje bagerskih sistema za američke kompanije.