Mi smo ljudi bez imena

Srpska porodica Čučković nije želela da napusti Zagreb u toku rata, ali su majku Zoru uniformisani ljudi u cik zore 1993. odveli "na kupanje" i brutalno ubili, država je vodila kao nepoznato lice.

Siniša Čučković živi u staroj dedinoj kući

 

Ljuban i Zorka Čučković godinama su živeli u Zagrebu pre nego što je počeo rat 1991. godine. Deca Siniša i Snježana rođeni su u tom gradu, pa su roditelji odlučili da ostanu, da ne prelaze svojima na Baniju i ne mešaju se u taj srpsko-hrvatski sukob. Najviše zbog dece, da ih poštede ratnih trauma. Ljuban je bio milicioner pa je, sa dolaskom nove vlasti, samo promenio uniformu i nastavio raditi svoj posao.

Verovao je da će tim činom lojalnosti obezbediti porodici sigurnost i mir, a rat će se, kako je i počeo, jednom i završiti. No, ta naizgled mudra odluka ubrzo će se pokazati kao kardinalno loša procena. O njoj danas svedoči njegov sin Siniša, koji zagrebačke ratne godine pamti samo po zlu, kojeg se ni danas ne može osloboditi. Njegovo i sestrino srećno detinjstvo prekinuo je rat, od kojeg su ih roditelji hteli zaštititi. Odluku da ostanu u Zagrebu, pokazaće se dve godine kasnije, skupo su platili.

Taj dan Snježana i Siniša pamtiće ceo život. U leto 1993. godine probudili su se u stanu na zagrebačkoj Dubravi, a doručka nije bilo na stolu. Otac Ljuban radio je noćnu smenu, a oni su se još pospani pitali gde je majka. Kasnije će čuti da su je tog jutra u zoru nepoznati ljudi odveli da se nikada ne vrati. Njezino telo pronađeno je nekoliko meseci kasnije u jednoj grabi nedaleko od Dugog Sela. Prave istrage o njenom tragičnom kraju nije ni bilo, pa ubice nikada nisu pronađene, a ni danas se ne znaju sve okolnosti tog zločina.

San pod stolom

Ljuban i Zorka Čučković godinama su živeli u Zagrebu pre nego što je počeo rat 1991. godine

 
  - Tata je te kobne noći radio, kada su nepoznati ljudi u pet ujutro došli na vrata našeg stana i odveli majku. Pronađena je kasnije u nekoj šljunčari, mrtva u jezeru. Istraga nije ni vođena, napisali su samo da se utopila na kupanju. U zoru ostavila decu u stanu i otišla na kupanje - i danas se Siniša zgražava nad takvim rezultatima "istrage".

Kada su nekoliko godina kasnije hteli pokrenuti sudski proces, advokat ih je dobronamerno savetovao da se ne upuštaju u tu avanturu ako ne mogu dokazati da su majku odveli uniformisani ljudi jer će izgubiti i još morati platiti visoke sudske troškove. Bilo im je jasno da je bolje ne upuštati se u tu neravnopravnu sudsku bitku jer ubice niko nije video, osim njihove majke.

- Sestra i ja smo spavali, kada smo se probudili, majke nije bilo. Od tada sam morao čuvati sestru, a ni prozor u stanu nisam mogao zatvoriti ako ne privučem stolicu - priseća se Siniša tih noćnih trauma kada bi noću uzeo jastuk i spavao pod kuhinjskim stolom, gde se osećao najsigurnije. Često je sanjao ubice koji su mu odveli majku, kako prolaze kroz stan, ali se on pod stolom u kuhinji osećao zaštićenim i bezbednim.

Otac Ljuban je nastavio raditi i brinuti o deci. Ponekad im je govorio, priseća se Siniša, da su oni pravoslavci, da su im preci pokopani na banijskim brdima i da nemaju druge domovine. No, nisu i drugi tako mislili, pogotovo kolege sa posla. Mnoge je iritiralo društvo jednog Srbina, pa kada se nisu mogli rešiti njega, odveli su mu suprugu na "kupanje". Komšije su posle pričale da su videli da je na silu ugurana u reno 4, a islednici su zaključili da se utopila na kupanju.

- Moja majka bila je neplivač i ni u snu ne bi išla u vodu, pogotovo u svitanje. Brutalno su je ubili, a kada je njeno telo pronađeno, otac ju je identifikovao, a na urni su umesto njezinog imena napisali N. N. To N. N. je moja majka Zora Čučković - s tugom priča Siniša.

Beg na selo

Za zimu uhrani jednu svinju

 

Teško se bilo nositi sa takvim gubitkom i izazovima koji su usledili. Otac je nastavio raditi do penzionisanja, a Snježana i Siniša završavati školu. I rat je prošao, ali ne i njihove nevolje. Bez stalnog zaposlenja, ikakve podrške, zaleđine i mir je u Zagrebu bio nepodnošljiv.

Otac i sin sve su više razmišljali o povratku na svoju Baniju, u Balinac, u oronulu dedovu kuću. Otac je otišao ranije, a Siniša mu se pridružio pre godinu dana. Samo nekoliko meseci kasnije, u februaru ove godine, Ljuban je preminuo i Siniša je nastavio sam. Posle svega što je proživeo u Zagrebu pusti Balinac mu se čini kao najbolje mesto za novi početak. Niko ga ne gleda popreko, podozrivo, štaviše vrlo je omiljen u društvu svojih ovaca, prasića, kokoški, četiri kera, nekoliko mačaka... A uz to dobro društvo, u Balincu ga drži i neki inat i volja da oživi imanje svojih predaka.

Priznaće ipak da mu je taj veliki korak bio šokantan i da se još od toga nije potpuno oporavio. Još je ranije, dolazeći vikendom, zavoleo taj ambijent, ali odjednom iz velegradske vreve doći na to pusto mesto bilo je traumatično. Još se, kaže, navikava na samoću. Srećom, nema previše vremena da o tome razmišlja. Treba stoki pripremiti hranu, posejati i od divljih svinja sačuvati kukuruz, pripremiti drva za hladne zimske dane, kositi travu... I nema vremena da razmišlja o gradskoj gužvi, kafićima, izlascima.

Kada je došao, jedva je znao da pokrene traktor, a morao je njime na njivu njivu. I ponosan je sada na hektar posejanog kukuruza. Retki namernici obavezno zastanu i čude se kako je dobro poneo. U celom kraju nema boljeg.

Selo Balinac na Baniji

 

- Ponekad mi fali društvo, prvi komšija daleko je kilometar odavde. Kada bih ga i posetio, začuđeno bi me pogledao i pitao što me donelo. Ovde su se ljudi povukli u sebe, nepoverljivi su, uplašeni, već naviknuti da ovim pustim selima prolaze samo oni što gledaju šta bi uzeli, šta je još ostalo u napuštenim kućama i dvorištima - kaže 33-godišnji Siniša.

I zato jednom mesečno ode u Zagreb, na pola dana, da se prijavi na berzi rada i vidi staro društvo.