Junaci su zaslužili više!

Vek od velikog boja u Tekerišu na Ceru okupilo je mnoštvo sveta. Sabralo se znano i neznano sa svih strana, a jedno im zajedničko, preci su im za Srbiju živeli i za Srbiju ginuli braneći je od okrutnog agresora. Dok tutnji Marš na Drinu sa razglasa, u grudima lupaju srca ponosna na pretke, uzbuđena zbog velikog jubileja.

Okupili se potomci ratnika iz I sv. rata

- Dok koračam ovuda kuda su pre stotinu godina moji preci sa puškama u rukama vodili ljuti boj sa Austrougarima, srce mi udara jako. Ovde, na ovim padinama, u ovim šumama, neki od njih ostavili su kosti boreći se za slobodu. Nije lako ostati smiren iako je prošao čitav vek. Ne znam gde su tačno pali, niti gde su sahranjeni.

Ne znam ni da li su im kosti ostale negde po ovim šumama, u neoznačenim grobovima, ili su sahranjeni uz vojne počasti koje su zaslužili. Ali velika je to bitka bila, veliko su delo uradili i baš kao što piše na spomeniku, ona su besmrtna. Zbog toga je najsnažnije osećanje ponos. Čast je imati takve pretke, a imao sam i dedu koji se borio i na Solunskom frontu - priča uzbuđeno Milenko Mašić (56), iz sela Dublje u opštini Bogatić, u srcu Mačve.

Milenko je otac tri sina i kaže da ih je uvek učio rodoljublju i podsećao da imaju pretke čije ih seni obavezuju i koje ne smeju nikada da zaborave.
 

Ponos ne krije ni Miodrag Mitrović (77), iz Šapca. I on se na Cer uputio na Preobraženje kako bi prisustvovao obeležavanju stogodišnjice. Miodrag se umešao u narod koji stiže sa svih strana u nepreglednim kolonama. Ipak, Miodrag je strog, ali pravedan kritičar.

- Dobro je ovo, ali može i bolje. Zaslužili su naši junaci da im se oda svaka počast i koliko god im je odavali nikada neće biti dovoljno prema onome koliko zaslužuju. Oni su namučeni ratovima, loše opremljeni, sa manjkom municije i naoružanja bili spremni da jurnu napred i sudare se sa mnogo moćnijim neprijateljem. Potrebno je junaštvo za to. Nisu dali na sebe, iznenadili su Austrougare i ponosan sam na njih - kaže Mitrović, rođeni Azbukovčanin kojeg je život preselio u Mačvu.

U šarenilu odela, nošnji, među nebrojenim kapama raznih modela, izdvaja se trojka u teget uniformama sa šapkama. Kada se bolje zagleda, na rukavima ruski orlovi i boje i taman se očekuje da progovore na ruskom kada se ispostavi da su naši.

Objašnjavaju da su ruski kozaci i pripadaju Centralnoj kozačkoj vojsci koja radi po zakonima Rusije. Od pre četiri godine u Beogradu radi Ambasadorska stanica u Srbiji i bavi se čuvanjem tradicije, uspostavljanjem i širenjem odnosa.

- Nismo mi vojska koja se bori na bojnom polju, već se staramo da se ne zaborave istorijske činjenice. Kozaci su ovde našli svoj drugi dom kada ih je kralj Aleksandar Karađorđević primio posle crvene revolucije u Rusiji. Ne uči se u našim školama, ali ne bi trebalo zaboraviti ni da su se ruski kozaci borili rame uz rame sa srpskim vojnicima, naročito u onim ratovima sa Turcima i zajednički izvojevali mnoge pobede - kaže Vojislav Vidaković, ataman i kozački pukovnik.

A preci su Srbima ostavili veliku pobedu i sećanje na slavnu bitku.
Austrougarska je 12. avgusta 1914. otpočela napad pokušajem prebacivanja trupa preko Drine u ranim jutarnjim satima, ali su naišli na jak otpor i tek posle osmočasovne borbe prvi neprijateljski vojnici stupili su na tle Srbije. U noći između 15. i 16. avgusta sudarile su se prve srpske i austrougarske jedinice čime je počela Cerska operacija okončana veličanstvenom pobedom branilaca. Austrougarski vojnici stigli su u međuvremenu da počine brojne zločine nad civilnim stanovništvom, a njihovo divljaštvo bilo je dotada nezabeleženo i srpskom vojniku - seljaku nepojmljivo.

Posle četvorodnevnih borbi, tehnički znatno slabije opremljena srpska vojska uspela je da iznenadi samouverenog agresora, ispraši ga i natera u beg preko Drine. Ostalo je zapamćeno u narodu da su agresorski vojnici, bežeći izbezumljeni od straha pred srpskim div junacima, pitali: "Kazuj, strina, gde je reka Drina?" Mnoge od njih je upravo plahovita Drina kaznila zbog zla koje su počinili i nikada nisu stigli na drugu obalu.