Gladuje, a niže petice
Dvanaestogodišnji Nikola Matković, učenik šestog razreda Osnovne škole u Osaonici kod Novog Pazara, svakodnevno, od Vučinića gde živi, do škole u Osaonici, prepešači desetak kilometara i to mu ne pada teško. U školu najčešće polazi gladan, a sa časova se vraća sa brigom: da li će jedina kokoška koja ga čeka kod kuće sneti jaje i da li će majka Jevrosima uspeti da mu nekako spremi ručak. O užini, sendviču, soku i čokoladi i ne razmišlja, kad je odmor obično se negde skloni da ne gleda kako druga deca uživaju u slatkišima...
- Roditelji su bolesni i ne mogu da rade teže poslove, a i da mogu, nemamo plodne zemlje, bude tek toliko za koju leju luka i drugog zeleniša, ali treba dočekati da sve to stigne. Otac prima socijalnu pomoć 1.500 dinara (12 evra), to nam je sav prihod, često se, kad baš zagusti, prehranjujemo i šumskim plodovima - priča bez stida ovaj tihi dečak i odlični učenik.
- Život je odredio da tako živimo, roditelji su najpre ostali bez posla, a potom i bez zdravlja, šta god da smo pokušali nije išlo, poslednju kravu tata je prodao da podigne dedi spomenik, od tada smo baš u nevolji. Dok ne ojačam, dok ne stanem na noge i dok ne budem mogao da zaradim neki dinar, makar i nadničeći, ne verujem da ćemo se slatko najesti, ali, šta je tu je, trpeti se mora, i napred se mora - dodaje Nikola dok nas vodi ka skromnom kućerku na periferiji Vučinića u kome nema čime da se pohvali. Srećom, kokoška je tog dana snela jaje, pa je majka, sa nešto hleba i luka, spremila ručak za Nikolu.
Hido doneo namirniceDok smo pripremali ovoj tekst, za nevolje malog Nikole Matkovića čuo je poznati humanitarac iz Novog Pazara Hido Muratović koji je odmah pohitao u Vučiniće. |
Uprkos svim nedaćama koje prate njegovu porodicu Nikola, inače jedino dete u selu, svaki slobodni trenutak koristi za učenje, mahom iz knjiga koje mu pozajmljuju školski drugovi i nastavnici. Odličan je đak, bez četvorke, najviše voli biologiju i eksperimente iz oblasti botanike. Nedavno je, na opštinskom takmičenju iz biologije, iza sebe ostavio svu gradsku decu, na regionalno i republičko takmičenje nije otišao iz finansijskih razloga, jer, kako kaže, ne bi imao ni za burek.
- Televizor nemam, kompjuter takođe, novine ne čitam, jedini prozor u svet su mi nastavnici i stari tranzistor koji mi je poklonio komšija, jedva se čuje, ali ipak uspevam da pratim najnovije vesti i po nešto naučim. Biologija mi je najveća ljubav, voleo bi da imam kompjuter i da što dublje uđem u tajne ove nauke, ali sada mi je najvažnije da se ja i roditelji prehranimo, kada bi dobili neke pare najpre bi kupili kozu ili kravu, nekoliko kokošaka i puno brašna i ulja, pa tek onda kompjuter i televizor o kojima sanjam - naglašava Nikola i podseća da ga strašno boli što u selu nema drugova, što nema sa kim da se igra i što, umesto drugarima, loptu šutira u zid kuće.
