Francuz koji je zavoleo Kosovo

Zamislite mladog Evropljanina koji sa 19 godina napušta sigurnost doma da bi odneo pomoć Srbima na Kosovu, najprokazanijem narodu u zapadnim medijima poslednjih decenija. Zamislite da on na tu akciju ne gleda kao na avanturu, već kao na životnu misiju. Pri tom nije u srodstvu sa Srbima, nije išao u školu sa njima, a tek je njegov čukundeda bio učesnik Prvog svetskog rata. Zamislite da za deset godina uspeva da mobiliše 8.000 donatora u Francuskoj i prikupi pomoć u vrednosti od 1,5 miliona evra. Zamislite ga da piše knjigu o svom doživljaju Srba koje vidi kao "podeljene, ponosne, slobodne, svadljive"...

Arno Gujon, osnivač organizacije Solidarnost za Kosovo

Ne morate više da zamišljate, jer ste u prilici da saznate ko je taj novi Arčibald Rajs. To je 29-godišnji Arno Gujon, inženjer sa diplomom ugledne Politehničke škole u Grenoblu, osnivač humanitarne organizacije Solidarnost za Kosovo, dobitnik Medalje Svetog Stefana Dečanskog i autor knjige "Svi moji putevi vode ka Srbiji".

DEBATA O BOMBAMA
- Nisam imao ni 14 godina kada je moj profesor istorije organizovao "debatu" o vazdušnim udarima na tadašnju Jugoslaviju. Rasprava se povela nekoliko dana nakon što je bombardovana zgrada RTS-a. Profesor je zastupao stanovište da je cilj bio legitiman jer je ova televizija širila režimsku propagandu. Javio sam se za reč i rekao da nije prihvatljivo bombardovati medijsku kuću, kakva god da je, i da se to protivi konvencijama o ratu. Pozvao sam u pomoć i reči mog oca Iva koji se oduvek, iako je radio u železnici, zanimao za istoriju.

On nam je govorio da smo žrtve dezinformisanja, da se na Jugoslaviju bacaju bombe sa osiromašenim uranijumom, a sve pod izgovorom da se radi o humanitarnoj akciji! Izgovarao sam svoje mišljenje učitivo, pa me je još više iznenadila reakcija profesora koji je počeo da viče da nisam u pravu. Bio je to moj prvi susret sa ostrašćenim protivnicima koji su podlegli tadašnjoj propagandi u Francuskoj. Posle nekoliko godina slučajno sam u jednoj knjižari sreo tog svog profesora. Bilo mu je neprijatno i čak mi je priznao da je od tada umnogome promenio mišljenje.

- Jedan moj prijatelj, fotograf-amater, zatekao se 17. marta 2004. na Kosovu kada je došlo do velikog pogroma Srba. Na njegovim slikama bilo je manastira i crkava u plamenu, ali je pre svega bilo ljudi, uplašenih seljaka, žena, dece koji su bezglavo bežali... Odlučio sam da ne sedim skrštenih ruku, već da sakupim nešto novca, kupim igračke i da ih odnesem srpskoj deci na Kosovu. Moj dve godine stariji brat Bertran mi je rekao da mogu da računam na njega. Bertran mi je mnogo pomogao u osnivanju humanitarne organizacije koju sam nazvao Solidarnost za Kosovo. Savršeno smo se dopunjavali: ja sam određivao ciljeve, tražio donatore, kontaktirao sa medijima, a on se bavio administracijom i računovodstvom. Kasnije, kako se udruženje razvijalo, mnogo će mi pomagati majka Žozjan i sestra Oreli. Vikendom su pravile kolače i prodavale ih pred crkvom, a dobijeni novac smo trošili na gorivo i za iznajmljivanje kamiona. Roditelji su bili srećni što njihova deca nisu ogrezla u egoizam tako svojstven mladim generacijama, ali su i bili zabrinuti zbog puta na Kosovo, tada najnebezbednije područje u Evropi.

PRVA LUTKA

- Krajem decembra 2004. moj brat, prijatelji Andre i Gaetan i ja krenuli smo na put dug 2.000 km. Važno nam je bilo da stignemo do pravoslavnog Božića i podelimo poklone. Bilo je naporno, pogotovu za mene jer sam tek nekoliko meseci ranije položio vozački. Moram priznati da me je porazio moj prvi susret sa "Srbima". Od srpskog carinika nema većeg zakerala, a pri tom mu ni korupcija nije strana. Na prelazu sa Kosovom jedan od njih nam je tražio fotokopiju nekog dokumenta. Devet uveče, a najbliža fotokopirnica je udaljena 15 kilometara! Pokušao sam da objasnim da smo putovali 35 sati, da nosimo poklone srpskoj deci i da smo u stisci s vremenom. Ništa nije vredelo, pa smo morali da se vratimo do Raške. U povratku, nisam spustio ručnu, pa su se posle izvesnog vremena točkovi upalili. Bili smo izgubljeni u svojoj prvoj humanitarnoj misiji, negde u bestragiji Srbije, ubeđeni da se naš poduhvat tu neslavno i završava. Iznenada se zaustavio jedan čovek i pomogao nam da ugasimo požar. Tada sam se prvi put upoznao sa čuvenom solidarnošću srpskog naroda, jednom od vrlina zbog kojih sam ga tako zavoleo.

- Naš čovek za vezu s kojim nas je povezao moj prijatelj fotograf zvao se Dragan. Još kao student bio je ranjen 1999, otac mu je poginuo u martovskom pogromu, da bi ubrzo i majka umrla od tuge... Dragan nam je predložio da igračke prvo podelimo deci iz Obilića. Roditelji nisu mogli da veruju da su četiri francuska mladića prevalila toliki put samo da bi obradovali njihovu decu. Jedna starica me uzela za ruku i suznih očiju rekla da dođemo ponovo, makar ništa ne doneli. Tada sam upoznao svu tragičnost života u enklavama. Sreo sam devojčicu koja je na moje pitanje da li voli da se igra s lutkama, stidljivo odgovorila da ne zna. Bila joj je to prva lutka u životu!

IDEALNA ŽENA
- Koliko su me puta Srbi uveravali da su Srpkinje lepše od Francuskinja i ja sam im davao za pravo govoreći da jesu lepše, ali da su Francuskinje šarmantnije. Sreća mi se osmehnula pa sam od prošle godine oženjen takoreći idealnom ženom: Srpkinjom rođenom u Francuskoj. Ivanu sam upoznao pred moj odlazak iz Zvornika 2010, gde sam šest meseci radio u jednoj firmi specijalizovanoj za otkup i prodaju puževa, kao francuski inženjer sa znanjem srpskog. Bio je hladan oktobarski dan, duvao je vetar, magla se spustila nad Drinom, kada sam ugledao devojku kako prelazi stari gvozdeni most iz pravca Malog Zvornika. Nisam od onih koji saleću nepoznate devojke, ali sam vođen nekim unutrašnjim osećajem prišao promrzloj devojci i onako, kao da se dugo poznajemo, pozvao je na piće da se ugreje. Odmah me je upitala da li sam Francuz i nastavila da mi se obraća na savršenom francuskom. Tako sam upoznao moju suprugu Ivanu, čiji su roditelji Srbi davnih godina otišli iz Zvornika na rad u Francusku. Ispostaviće se da smo Ivana i ja rođeni u dva alpska grada, ja u Grenoblu, a ona u Anesiju, udaljenih svega 80-ak kilometara. Prst sudbine se tu ne završava. Ispostaviće se da je moj brat sasvim slučajno upoznao njenog brata Nikolu na benzinskoj pumpi u Ženevi. Nikola je na ruci mog brata video brojanicu pa mu je prišao i pitao ga da li je Srbin. Bertan mu je odgovorio da nije, ali da sa svojim bratom često posećuje Kosovo odnoseći humanitarnu pomoć. Njih dvojica će postati prijatelji, a da nisu ni mogli da naslute da će se preko brata i sestre i oroditi.

- Srbija je postala redovna tema u našoj kući u kojoj se i ranije, preko priča mog dede Žilbera, arhitekte po zanimanju, govorilo s poštovanjem. Moja mama, koja je učiteljica, odlučila je pre tri godine da poseti Srbiju. Ja sam joj bio vodič i zato što je imala svega pet dana na raspolaganju odlučio sam da joj pokažem samo Beograd, Topolu i Novi Sad. U jednom novosadskom kafiću, gde smo seli da predahnemo, započeli smo razgovor sa čovekom za susednim stolom. Dok je majka ushićeno govorila kako pomažemo Srbima na Kosovu, 50-godišnji muškarac je počeo da se mršti da bi na kraju rekao: "Otvoreno govoreći, šta ima da se bavite tim Srbima na Kosovu... Što se mene tiče, kada bih mogao, ja bih takođe tražio nezavisnost poput kosovskih Albanaca." Znao sam da je Vojvodina multietnička sredina pa sam upitao gospodina koje je narodnosti, a on mi je odgovorio: "Vojvođanin srpskog porekla." Zbog izvesnog osećanja stida i nelagode majci nisam preveo reči ovog čoveka. Rastužilo me je što nimalo ne oseća solidarnost prema sunarodnicima, a oduvek sam smatrao da jedan narod mora da ima izvesnu dužnost prema sebi.

DUŠA NARODA
- Vrlo brzo mi je postalo jasno da moram da naučim srpski. Preko jezika se najbolje shvata pogled na svet i kultura jednog naroda. Poseban podstrek sam dobio kada sam upoznao Paju, mladića iz enklave Banje, koji nam je bio veza na Kosovu. Pajo govori albanski, francuski, engleski i ruski. Naučio je te jezike u druženju sa albanskom decom i sa stranim vojnicima koji su službovali na Kosovu. I to bez profesora, bez knjiga! Vođen njegovim primerom odlučio sam da se latim učenja jezika koji spada u jedan od najtežih. Prilikom prelaska hrvatske granice, jednom sam se cariniku obratio na srpskom, a on se zagledao u moj pasoš, pa kada je video da sam Francuz, zadivljeno me pitao gde sam naučio hrvatski. "Sa Srbima", odgovorio sam, na šta je on posle izvesne stanke prsnuo u smeh.

- Kada sam odlučio da odbijem stalni posao u Parizu, u čuvenom Lorealu, znao sam da za mene smisao života nije u uspešnoj karijeri i raskošnom stanu. Da se razumemo, nisam od onih koji nipodaštavaju materijalni uspeh ukoliko je častan. Ne mogu reći ni da sam potpuno ravnodušan prema predstavi o udobnom životu u Parizu. Ali, pitao sam se kakav je smisao svega, neću li se za 30 godina osvrnuti i upitati šta sam učinio na ovom svetu? Naša humanitarna organizacija doživela je vrhunac svog amaterskog delovanja, a ja bih sve one ljude, devojčicu koja grli svoju prvu lutku, staricu koja mi govori da "ako od svojih usta ne odvajaš drugome i ne daješ", morao da napustim. Zarad čega? Da bih se u odelu guči, s raskopčanom košuljom vozikao audijem?! Imao sam pred sobom i lik monaha Ilariona iz Dečana, s kojim sam se u međuvremenu sprijateljio. Kako je on kao perspektivni glumac mogao da odbaci sve, i slavu i karijeru i da se posveti Bogu, a ja da ne mogu da odbijem posao u Lorealu!

- Jesam sebi u teškim trenucima ponekad govorio da bi bilo jednostavnije da sam život posvetio zaštiti mladunčadi foka, ali sam znao da ako ne nastavim da pomažem kosovskim Srbima, neću se osećati ispunjenim. Prelomio sam i odbio posao u Parizu, svoju organizaciju sam profesionalizovao i sa suprugom Ivanom se nastanio u Beogradu, gde se nadam da ćemo proširiti porodicu i odakle ćemo biti bliži Srbima, poslednjim Galima.