Kada je severozapad današnje Republike Srpske postao razmeđa rimskih provincija Dalmacije i Panonije, njegovi stanovnici su stekli bar dve prednosti nad komšijama, važan drum i Lijevče polje, veliku balkansku žitnicu. Smenjivali su se potom ovde Goti, Avari i Sloveni i Ugari, a od početka 16. veka gospodarili su Turci. I njima je oblast sadašnjih Laktaša postala granica, prema Austriji, pa su na silu doselili "graničare", Srbe iz Hercegovine, Crne Gore i Like. Preuzevši vlast u 19. veku, Austrougari su doveli Ukrajince, Poljake, Italijane i Nemce i oni su savremenom agronomijom učinili laktaški kraj najrazvijenijim delom Bosne i Hercegovine. Središte je bilo u Aleksandrovcu, koje je imalo i pogon za pravljenje čuvenog sira iz samostana Trapisti.
Laktaši su oduvek privlačili i čuvenim lekovitim vodama. Još su Rimljani tu podizali javna kupatila i letnjikovce, a novčići iz doba careva Gordijana, Filipa i Galijena otkrivaju i danas živ običaj, da se izvorska voda "daruje" novcem. Ipak, naučnici su se za banju u Laktašima zanimali tek u 19. veku. Najpre geolog Ernst Ludvig, a potom je čuveni akademik Fridrih Kacer ispitao 90 termomineralnih izvora. Na lečenju su isprva dolazili samo seljaci iz okoline. Uskakali su u vrelo oboloženo kamenom, i to u odeći, a onda trčali oko brežuljka da bi se osušili. Oko 1920, kad su počeli da stižu i gosti izdaleka, trgovac Vlado Popović otvorio je prvu kafanu sa sobama. Za provod je prvi nabavio gramofon i radio, kasnije i orkestar, ali se svet i dalje kupao pod vedrim nebom. Tek je vrbaski ban Svetislav Milosavljević 1929. naredio da se sagradi prilaz i narodno kupatilo pod kupolom. Posle Drugog svetskog rata Laktaši su dobili prave banjske paviljone, hotele, velike bazene i kade za masažu i lečenje.
 

Progledala na Vidovdan U narodu se od davnina veruje da laktaška voda "ne da ostariti ni mušku ni žensku". Predanje kaže da je jedna mlada seljanka iz okoline iz dana u dan počela da gubi vid. Na nagovor starijih, počela je da se umiva vodom iz toplih izvora, po tri puta svakog jutra, počev od Đurđevdana, u maju, pa do svetog Ilije, početkom avgusta. Već na Vidovdan, 28. juna, vid joj se vratio, a pričalo se da je ona i u dubokoj starosti, bez ikakvih pomagala, mogla da udene konac i u najmanju iglu.