Iako je po nekim izvorima bio visok 228 cm, naučne analize kažu da je jedva premašio 190 cm, ali da je po mnogim drugim osobinama bio daleko iznad proseka

Kad je 20. maja 1850, godinu i po dana pre prerane smrti, sročio i potpisao svoj testamenat, poslednji i najslavniji crnogorski vladika, genijalni pesnik i mislililac Petar Petrović Njegoš je, pored ostalog napisao i ovo: "Hvala ti, Gospodi, jer si me na zemlji nad milionima i dušom i tijelom ukrasio..."
U sećanjima i zapisima Njegoševih savremenika, međutim, nije ostalo mnogo sigurnih i jasnih podataka o njegovom liku, stasu i obliku, ali je iz svega ispredena gotovo mitska slika o gorostasnom kolosu i džinu ispod Lovćena, figuri koja stoji rame uz rame s njegovim nenadmašnim poetskim delom. U suštini, sve su to uopšteni opisi u kojima dominiraju saglasne tvrdnje da je "pustinjak cetinjski" bio veoma visok i izuzetne lepote, a u narodu je do danas sačuvano poređenje za mušku lepotu: "Lep i stasit kao vladika Rade..."
Vuk Karadžić je, nakon prvog susreta sa Njegošem u Beču 1833, u pismu Lukijanu Mušickom napisao i ovo: "Nema mu još puni dvadeset godina (Njegoš je bio 1813. godište, prim. B. S.), a veći je i lepši nego ikakav granatir u Beču!" Dodao je uz to da je mladi crnogorski vladika "možda najviši i najljepši čovjek u Crnoj Gori..."
"Tako mi onoga, čisto se bijah uplašio" - zapisao je Jovan Subotić, koji je tih dana u Beču takođe sreo i upoznao Njegoša. "Toliko visoka čoveka nisam bio do toga dana nikad video. A pri tom svi udovi tela u najlepšem razmeru, pa glava i lice zaista apolonski... Nisam mu se mogao dosta nadiviti. A ne samo ja, nego mu se visini i lepoti divio i sav Beč, a u Beču se doista viđa kojeotkud mnogo lepih ljudi u svakom pogledu..."
Njegoša je te 1833. u Beču, u domu Vuka Karadžića, upoznao i Imbre Ignjatijević - Tkalac, jedan od najpoznatijih jžnoslovenskih publicista onog vremena: "Svakako je bio najlepši čovek kojeg sam u svom životu video: divovski stas sa najsavršenijom skladnošću udova, sa klasičnim lijepim licem, sa ozbiljnim a ipak blagim izrazom... Njegoševa vanredna muška lepota privukla je naveću pažnju na dvoru u Petrogradu, Beču i Napulju..."
"Umetnik bi izabrao upravitelja Crne Gore kao obrazac za sliku Herkulovu, a filozof za putovođu u svome životu" - zapisao je ruski inženjer Kovaljevski koji je 1838. boravio na Cetinju, a ser Hajnrih Lejard, istaknuti engleski arheolog i političar (poznat, inače, po mržnji prema Slovenima), koji je Crnu Goru posetio naredne godine i sa Njegošem igrao bilijar, kaže da mu je crnogorski vladika izgledao kao najviši čovek kojeg je ikada video i misli da je bio visok "sedam i po stopa" (više od 228 centimetara, prim. B. S).
A Lejardov zemljak, admiral Hajnrih Federik Vinington Ingram, koji je u delegaciji sa admiralom lordom Klarensom Padžetom posetio Ctrnu Goru pet godina kasnije, pored ostalog je zapisao: "Svi smo se složili u tome da jer Vladika najlepši čovek koga smo ikada videli."
Italijanski pisac Frančesko del Ongaro, pak, ovako tumači karakteristike crnogorskog vladike: "Nikada šef jedne države - veli on - nije bio ni moćniji ni apsolutniji. Reklo bi se da ga je sama priroda stvorila i spremila da bude knez. Nadvisio je za čitavu glavu najviše ljude svoje zemlje, a to je preimućstvo koje nije za preziranje u kneževskom pravu, jer nas Biblija uči da Saul zahvaljuje samo toj vrsti nadmoćnosti što je proglašen za kralja Izrailja... Nešto slično trebalo je da se dogodi i u Crnoj Gori. Samo, Vladika o kome je reč bio je u isto vreme i Saul i Samuil svog plemena i pridružio je lepoti i snazi još i mnogo vrlina kojih možda nije bilo kod Saula..."
Vrhunac divljenja Njegošu predstavlja ono što je o njemu zapisao Ljuba Nenadović:
"I kad na ovom svetu nestane bregova i ljudi, meni se čini još ćen trajati dva crnogorska kolosa: Lovćen i Vladika..."
Vekovne zablude, nedoumice i preterivanja, mitomaniju koja je dugo predena o fizičkom izgledu Njegoševom razbio je, međutim, i u realne okvire sveo dr Božina Ivanović knjigom "Antropomorfološke osobine Petra Drugog Petrovića Njegoša", ozbiljnom naučnom studijom nastalom na naučnoj ekspertizi, stručnim merenjima i proučavanju Njegoševih zemnih ostataka pre njihove (valjda poslednje?) sahrane u kripti mauzoleja na Lovćenu u leto 1974. godine. Ta studija je, međutim, ostala u senci burnih i do danas nestišanih raspri oko toga da li je trebalo kršiti Njegošev predsmrtni amanet da počiva u maloj, skromnoj crkvi na Lovćenu, koju je on podigao 1845. i posvetio je svom slavnom stricu i prethodniku na crnogorskom prestolu Petru Prvom Petroviću Njegošu.
Ivanoviću i timu stručnjaka oko njega omogućeno je da samo nekoliko časova pre polaganja Njegoševih kostiju u kriptu Meštrovićevog zdanja na Lovćenu, odnosno onoga što je od njih ostalo, posle 123 godine i više prekopavanja, izvrše merenja i stručne analize anatomskih i antropomorfoloških osobenosti slavnog crnogorskog vladara.
Njegoš je bio tipični Dinarac, zaključuje dr Božina Ivanović, koji tvrdi da je on posedovao sve antropološke osobenosti čoveka ovog tipa. On smatra da je genetske osobine izuzetno visokog čoveka mogao naslediti i od oca Toma i od ujaka Lazara Prorokovića, odnosno majke Ivane, ali dokazuje da Njegoš ipak nije bio džin i gorostas kakvim ga predstavljaju njegovi savremenici. Naime, primenom najsavremenijih i najpoznatijih formula za utvrđivanje visine čoveka na osnovu dužine pojedinih njegovih kostiju, Ivanović je na osnovu merenja dobro očuvane Njegoševe leve butne kosti došao do zaključka da je on mogao biti visok najviše 191,56 do 193,44 centimetra, odnosno da nije preterano odskakao po visini od svojih plemenika (Ivanović tvrdi da je prosečna visina ljudi iz takozvane Stare Crne Gore, iz koje potiče Njegoš, u to vreme bila oko 175 centimetara).
Nesporno je, dakle, da je on pripadao soju visokih ljudi, a utisak o njegovoj izuizetnoj visini i gorostasnosti verovatno je povećavala i njegova vladičanska kamilavka, mada je on mnogo češće nosio klasičnu i dobro poznatu crnogorsku narodnu nošnju.

Uz rame sa Turgenjevim, Bajronom, Šilerom... Primenom takozvane Manuvrierove formule Ivanović je izračunao da je masa Njegoševog mozga iznosila čak 1.995 grama, što je takođe daleko iznad gotovo svih do sada poznatih rezultata, mada u nauci ni do danas nije razjašnjeno u kakvom odnosu stoji veličina mozga prema intelektu određenog čoveka. Poznato je, međutim, kako kaže Ivanović, da masa mozga mnogih poznatih ljudi mnogo prevazilazi granice prosečnih. Koliko se zna, od Njegoša je samo Turgenjev imao za 16 grama teži mozak, a iza Njegoša su Bajron (1.807 grama), Šiler (1.785), Behter (1.720), Pavlov (1.653), Mendeljejev (1.571), Anatol Frans (1.017)... Govorio četiri jezika Više Njegoševih savremenika ističe Njegoševo izuzetno obrazovanje i da je bio poliglota. Tako poznati ruski filolog i slavista Ismail I. Sreznjevski tvrdi da je Njegoš, pored srpskog, govorio i ruski, nemački, francuski i italijanski jezik. Ožiljak iznad levog oka Gotovo na svim poznatim Njegoševim portretima, a uglavnom su ga slikali iz levog poluprofila, jasno je i uočljivo naglašen jedan ožiljak koji je imao iznad levog oka. Oko toga se dugo špekulisalo, bilo čak i zlonamernih tvrdnji da je to beleg i posledica neke nečasne i vladičanskoj mantiji nedolične rabote. Ivanović je, međutim, utvrdio da je Njegoš imao frakturu levog nadveđnog luka i naprsnuće ostalih kostiju u tom delu čela. On kao objašnjenje navodi tvrdnju Milorada Medakovića da je Njegoša kao petnaestogodišnjaka mazga udarila kopitom u čelo, a i Pavle Rovinski tvrdi da je ta povreda nastala u detinjstvu kad je Njegoš pao s konja. Drugi, pak, dokazuju da je to posledica ranjavanja u nekom boju s Turcima.