Čovek mora da pobedi svoja ubeđenja da bi mogao da leti

Praktično je odrasla na aerodromu. Nije mogla da shvati zašto je roditelji bude u sedam ujutru celog detinjstva i vode je na neku pistu. Ipak, prvi skok u 17. godini Jelene Mihajlović otac je ispratio sa licem u rukama, sakriven u hangaru. Kao iskusan instruktor i padobranac sa više hiljada skokova, on je obučavao ćerku, dok je majka obučavala sina. No, mama je bila ta koja je imala čelične živce i uspela je isprati prvi skok svoje dece.
- Donedavno je obuka trajala od tri do šest meseci. Sada traje nedelju dana. U Srbiji ima nekoliko aerodroma za padobrance, što u Beogradu i Novom Sadu, pa tako i u Paraćinu i Zrenjaninu. Ja ipak najviše volim da idem na aerodrom u Kikindi, gde se osećam kao kod kuće. Na samom aerodromu neki skaču iz aviona, a drugi igraju fudbal ili bilijar, jer nisu svi tu zbog vratolomija. Prijatelji se često skupe da posmatraju svoje drugove kako skaču ili dokono uživaju u lepom vremenu pošto uslovi moraju da budu povoljni za skok - sa zadovoljnim osmehom objašnjava Jelena.
U Mađarskoj 2008. godine pobedila je u disciplini "Njingsuit boogie". Cilj je postići što veću distancu pri skoku iz aviona. U ovakvim okolnostima skakač može da postigne brzinu od 300 kilometara na sat sa visine od 4.000 metara, što je glavni razlog zašto se Jelena bavi ovom disciplinom.
Za padobrance sa dozvolom skok košta 25 evra.
- Svi padobranci su okoreli padobranci. Pošto od sponzora nema nikakvih para, a u sportskom padobranstvu teško je zaraditi u Srbiji, svi mi radimo da bi mogli da skačemo.
Skakala je i u Rusiji, u Samari, sa padobrancima njihove vojske i sa još jednom devojkom. Čak i u takvim okolnostima svi su ih smatrali ravnopravnim. Tad je skakala onoliko puta koliko je mogla da spakuje padobran. Otprilike pedesetak! U Hrvatskoj je kao domaća. Skakala je više puta u Istri, Vrsaru, i tvrdi da može i u takvim okolnostima da uživa u vidiku i da se divi ostrvima pri brzini od 100 kilometara na sat.
- Iznad visine od 70 metara ljudsko oko ne može da proceni visinu, pa nema razlike da li si visoko 500 ili 5.000 metara. Zemlja izgleda kao tepih. Tako da strah nije zbog visine već od nepoznatog i od propadanja. Često se dešava da kada je neko nov, instinktivno se skupi što automatski znači da pokriva manju površinu i samim tim brže pada jer ne pruža otpor. Nije retko da ljudi počnu da "voze bicikl" jer mozak jednostavno ne može da procesuje da tlo nije pod nogama toliko dugo. Čovek mora da pobedi svoja ubeđenja da bi mogao da leti.
Padobranstvo je timski sport. Odgovornost leži na drugom da proveri i potvrdi da je padobran dobro spakovan i spreman za svaku nepriliku. Nedavno se u Novom Sadu dogodila nesreća kada se zapetljao konopac mladom neiskusnom padobrancu. Od tada porodica i svi prijatelji plaše u njeno ima. Teča od jednog prijatelja je čak presudio Jeleni da je "kreten i da je sklona samoubistvu" zato što se bavi padobranstvom.
- Svaki skok je drugačiji. Koliko god puta da skočiš sa iste visine, iz istog aviona, na istom aerodromu, svakog se sećaš pojedinačno i za svaki možeš da kažeš nešto posebno.
Za svoj stoti skok, koji bio skoro ujedno i proslava njenog 18. rođendana okupila se šira porodica i celo društvo. Mnogi od njih koji je nikada nisu videli u akciji. Baš tog dana je jedva spasla živu glavu. Delimično jer nije najbolje spakovala padobran, a malo i zbog nemarnosti, ručka za glavni padobran se zaglavila i nije mogla da je dohvati. Iako je padala velikom brzinom, snašla se i iskoristila rezervni padobran. Međutim, padobran se otvorio tek na 400 metara nad zemljom. Uspela je da sleti na poljanu blizu aerodroma.
- Svaki padobranac kome se to desi, a većini se desi kad tad, mada mom ocu se nikada nije desilo posle više od 1.600 skokova, mora da posle da se preispita. Shvatila sam ipak da je rizik vredan uživanja i sreće koju mi padobranstvo pruža.
Skoro je osnovano Udruženje žena letača Srbije. Jedino takvo udruženje u svetu! Pridružila im se i devojka koja je skakala i iz balona, ali je vožnja balonom skupa. Jelena ima preko 200 skokova i više od 90 minuta "leta".
- Uvek uživaš... ne postoji momenat u kom ne uživaš! - ubedljivo tvrdi Jelena.
 

Porodica padobranaca Jelena Mihajlović iz Beograda je rođena u porodici ekstremnih ili bar nesvakidašnjih sportista. Brat Ivan je jedriličar, sportski pilot i padobranac. Međutim, i majka Gordana i otac Darko strastveni su padobranci. Sa majkom je postavila državni rekord u velikoj formaciji 2007. godine, a sa Anom Vujičić sačinjava jedini ženski padobranski tim u Srbiji. Padobran za 2.000 skokova Osim poželjne brzine vetra koji ne sme da bude jači od osam kilometara u sekundi, skakači žele i vedar i lep dan. Jednom godišnje se radi pregled opreme a posle 2.000 skokova se menja padobran. Prosečna visina skoka je sa 3.000 metara koji traje svega 45 sekundi slobodnog pada. Takmičarski standard je 2.500 metara u kojem padobranci pokušavaju da izvedu što više "linkova", tačnije formacija gde pojedinci moraju da se uhvate u "kolo".   Turistički skok Zainteresovani za padobranstvo ili bar za ovakvo iskustvo koji nemaju vremena za obuku, mogu da posete aerodrom i u tandem skoku da oprobaju sebe i svoje nerve za pet minuta. Ovaj skok sa iskusnim padobrancem, osim lekarskog uverenja i 200 evra ne zahteva ništa drugo sem avanturističkog duha. Mada strastveni padobranci gledaju na ovakav skok kao "turizam u padobranstvu", jer skakač nema nikakvu obavezu niti ulogu sem da uživa i preda svu odgovornost instruktoru. A ako želite kompletan doživljaj, onda su kurs i prvi skok 150 evra, mada mnogi ne bi skočili ni da ih neko plati duplo.