Iako se tek u 36. godini prvi put susreo s ovim starim zanatom, izrastao u svetski priznatog majstora koji je ukrasio čak i vilu ruskog premijera

Onaj ko ne zna Velimira Tošanića (60) iz Užica teško bi poverovao u priču koja, ukratko, glasi: jednog letnjeg dana pre 24 godine, Velimir je, lutajući nemačkim gradom Bremenom, naleteo na izložbu vitraža na staklu, pitao vlasnika galerije šta je to i kako se pravi, a 19 godina kasnije je sa tri velika vitražna prozora, koja je sam napravio, ukrasio vilu današnjeg ruskog premijera Vladimira Putina? I ne samo to, Velimir Tošanić je danas majstor vitraža na staklu koga traže i na istoku i na zapadu, ali su njegove glavne tezge, kako i sam priznaje, za sada u zemljama bivšeg SSSR-a i na Dedinju.
U međuvremenu, u posao je uveo i ćerku Anu, otvorio Umetničku radionicu "Tifani" i jedva uspeva da ispuni sve želje ljudi koji cene slike koje nastaju iz delova obojenog stakla i ujedno ne žale da za iste plate po nekoliko desetina hiljada evra.
Velimir Tošanić je završio Srednju tehničku školu, njegovo osnovno zanimanje je metalurški tehničar, ali je, kaže, nasledio umetnički gen koji ga prati ceo život. Punih 20 godina profesionalno se bavio folklorom, a potom ga je, valjda, onaj gen odveo u nemački grad Bremen 1986.
- Kad sam početkom te godine prekinuo aktivno bavljenje folklorom, dugo sam tražio neki pravi hobi da upotpunim slobodno vreme koga sam imao na pretek. Igrom slučaja, te godine otišao sam u Bremen u posetu starom prijatelju. Jednog popodneva, lutao sam Bremenom i naišao na nekakav "šou rum" u kome je bila izložba vitraža na staklu. Ušao sam u taj prostor, pronašao vlasnika i pitao ga kako mogu da naučim zanat. Čovek je, bez ikakvog ustezanja rekao da će mi, ako želim, sve pokazati. Već sledećeg dana došao sam kod njega i počeo da učim zanat - priseća se Tošanić svog prvog susreta sa starim umetničkim zanatom izrade vitraža (slika u svetlu).
Mesec dana kasnije, kad je već otkrio prve tajne ovog zanata, Tošanić se preselio u Minhen, gde je pronašao novog učitelja i ostao kod njega pune tri godine učeći sve tajne ovog zanata rođenog u Vizantiji. A kad je došlo vreme za "diplomski", Velimir se preselio u Bilefeld gde je svom majstorstvu dodao i umetničke note.
- Kad sam shvatio da sam ovladao mnogim tajnama vitraža, vratio sam se u Srbiju, u očevom selu Tripkova ispod Zlatibora otvorio atelje i odlučio da mi vitraž ne bude više hobi, nego osnovno zanimanje.
U početku, Velimir je, priča, proizvodio manje predmete, poput staklenih lampi, piksli i razne ukrasne predmete u staklu, a potom se na sve strane pročulo da je nekadašnji majstor folklora završio zanatsku i umetničku školu za izradu vitraža i da se njegove slike u staklu traže i na Dedinju i na Cetinju.
- I, krenulo me: porudžbine su počele stizati kao na traci, sa svih strana, iz Vojne ustanove Karađorđevo, sa Dedinja, potom sam radio za broje privatne firme, a onda za manastire, VIP salone beogradskih hotela, za kuće biznismena iz Novog Pazara i Crne Gore...
Za Veljinu umetničku igru na staklu ubrzo se pročulo i van Balkana. Prvi "izvozni" posao dobio je 2005. godine.
- U Rusiji, u dvorcu "Baltička vila" pripremala se proslava 300. godišnjice osnivanja Sankt Petersburga i od mene su poručili stakleni plafon. Bio je to veliki posao koji sam, sudeći prema pohvalama iz Rusije, odlično uradio, pa su mi nedugo potom Rusi tražili vitraž za plafon hotela u zalivu Volge u kome je tadašnji ruski predsednik Vladimir primio državnike zemalja Evropske unije.
Sledeći Veljini poslovi bili su vitraži u Kongresnom centru u Rostovu na Donu i za hotel u Anapi, a onda je sa svoja tri velika vitražna prozora ukrasio Putinovu vilu na obali Volge.
- Posle toga stigao sam i do Uzbekistana, gde sam za predsedničku rezidenciju u Taškentu pravio ogromne kandelabre, velike staklene fenjere, posebno dizajnirane u obliku otvorenog cveta. U jednu vilu na Dedinju otpremio sam plafonski stakleni vitraž površine 64 kvadrata u koji sam ugradio čak 25.000 komada stakla - priča Tošanić, ne želeći da pominje cene svojih vitraža, osim da je neke prodao i po 25.000 evra.
Među svoje mušterije, Velimir ubraja i bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića.
- Radio sam vitraže i za njegovu kuću u Požarevcu i za vilu u Beogradu. Njega nikad nisam sreo. Jednostavno, kao i u slučaju Putinove vile, ja sam samo radio te vitraže i isporučivao ih. Sve poslove montaže obavljali su drugi ljudi - dodaje Velimir, takođe odbijajući da pomene koliko je zaradio od Putina i Miloševića.
U radionici u selu Tripkova ispod Zlatibora posla je preko glave. Velimir i njegova ćerka Ana spremaju vitraže za neke crnogorske i ruske gazde... Na sve strane oko njih su hiljade komada raznobojnog stakla koje stručno i strpljivo slažu u mozaike.
- U suštini, umetnički vitraž je spajanje više delova stakla u jednu sliku. Ovaj zanat nije previše težak, ali put do majstorstva, odnosno umetnosti, izuzetno je dug i zahteva mnogo strpljenja i veštine. Mi koristimo dve tehnike, i to "tifani" tehniku kombinovanu sa bakrom i kalajom i fuziju stakla. Od komada stakla koji se izbruse spaja se slika, nanose se boje, a potom fuzijom stakla u peći na 800 stepeni dobija željeni komad stakla. Sve to traje dugo, ali se isplati jer se dobija pravo umetničko delo - objašnjavaju uglas Velimir i Ana.
A onda ocu i ćerki počinju da zvone telefoni... Pričali su na ruskom, engleskom, nemačkom, srpskom, ugovarali, pregovorali... Bili su srećni!

 

U čast humane Engleskinje Kao najdraže i najzanimljivije vitraže Velimir izdvaja: - Jako sam ponosan radom u svečanoj sali opštine Mladenovac. Radio sam vitraž posvećen Engleskinji Elzi Inglis koja je kao humanitarni radnik pomagala srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu. Užičkoj gradskoj kući poklonio sam vitraže na staklu za prozore i time sam zaklonio veoma loš pogled na zatvor Okružnog suda. Tifani napravio revoluciju Vitraž je stara umetnička forma - slika koja nastaje iz delova obojenog stakla koje se u celinu spaja metalima - olovnim profilima. Revoluciju u tehnici izrade vitraža doneo je Amerikanac Luis Komfort Tifani (1848-1933). Njegova težnja da u vitražima što vernije prikaže prirodu, njen kolorit i detalje dovela je do razvoja favrile stakla i tifani tehnike - bojeno staklo se seče vrlo precizno, omotava bakrom da bi se lemljenjem spajalo u celinu. To je donelo velike izražajne mogućnosti, prikaz najsitnijih detalja i oblika, i spajanje delova stakla tri dimenzije - tako su nastale čuvene Tiffandž lampe. Umetnost vitraža nastala je u Vizantiji od 4. do 6. veka n. e, a svoj kreativni vrhunac je dostigla u Zapadnoj Evropi. Najstariji potpuno očuvani vitraži nalaze se u Augsburškoj katedrali u Nemačkoj i datiraju od 1050. do 1150. godine.