Policijski sindikat Srbije prvo je upozorio Vladu Srbije da postoji mogućnost da policajci tokom zime neće izvršavati svoje zadatke pošto nije obezbedila novac za kupovinu zimskih jakni i opreme za policiju, pa usred zime srpski čuvari reda patroliraju u letnjim uniformama i cipelama. Ništa novo u zemlji Srbiji. Onda se Vlada dosetila da joj je dojadila gladna radnička klasa koja zaustavlja vozove i automobile po državi, pa se zgodno setila policije. Njihov sindikat je uzvratio udarac i odbrusio Vladi da gladna policija neće gladnom narodu uterivati poslušnost batinama.
To je jasno i glasno rekao Veljko Mijailović, predsednik Policijskog sindikata Srbije, koji je proteklih dana pobunio protiv odluke Vlade da se saobraćajnice Srbije očiste od "besposlenog naroda" koji zbog privatizacionog gripa ne ide na posao, već se usuđuje da raspreda o politici sedeći na magistralnim putevima.
Veljko Mijailović rođen je 16. avgusta 1971. godine u mestu Traunstein u Nemačkoj, kao dete gastarbajtera. Nije napunio ni godinu dana kada su se otac Veljko i majka Borka vratili u otadžbinu i naselili u mestu Karađorđevo, kraj Virovitice. To je bilo vreme socijalističkog mira, igranja i kupanja na lokalnom jezeru, koje su iz milošte zvali "more". Kada je malo porastao, Mijailović je odlučio da postane policajac. Čim je završio osnovnu školu, upisao je Srednju školu unutrašnjih poslova u Zagrebu. Dobro poznati događaji sa kraja 80-ih i početka 90-ih godina promenili su smer njegovog života, pa je diplomu proslavio u školi unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici.
Odmah po završetku školovanja počeo je 1990. godine da radi u MUP-u Srbije u današnjoj Policijskoj upravi za grad Beograd.
- Krenuo sam kao i većina mojih kolega, prvo kao pozornik pa postao vođa patrole, vođa sektora, šef smene i na kraju došao na mesto pomoćnika komandira u Policijskoj stanici na Čukarici. Bio sam u interventnoj jedinici 15 godina u doba kada su ulice Beograda bile najopasnije, kao posledica ratnih godina. Tu sam i izučio posao policajca - kaže Mijailović.
Rad u policiji, teški uslovi i turobna svakodnevica 90-ih godina nisu ga sprečili da se i dalje usavršava. Tako je 1998. godine diplomirao na višoj školi, a jedno vreme čak studirao i teologiju u Beogradu, što je mnogima delovalo kao veliki kontrast za jednog policajca koji je život posvetio borbi protiv kriminala. Možda je upravo to i ono što ga je nateralo da pokuša da nađe objašnjenje za mnogo protivrečnosti tog vremena u teologiji i nauci o Bogu. Sve vreme aktivno se bavio i sportom, najviše tekvondom. Nosilac je crnog pojasa.
- Onda je nekoliko nas kolega pokrenulo osnivanje policijskog sindikata, pošto nam je tada zakon to dozvolio. Postavljen sam za predsednika, 3. avgusta 2006. godine. To smo uradili zbog teškog stanja u policiji, nebrige države, a cilj nam je bio, a i danas je, da učinimo sve što je u našoj moći kako bismo poboljšali status policije koja je bila u zapećku društva - kaže Mijailović.
Za samo nekoliko godina Policijski sindikat Srbije postao je najveća policijska organizacija u Srbiji, a možda i regionu, sa više od 12.000 članova. To je i prvi reprezentativni policijski sindikat u istoriji Srbije. Međutim, nije sve to bilo lako i bez problema.
Nakon što je na konferenciji za novinare izneo stavove koji su doneti na sednici rukovodstva sindikata, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić odlučio je da demonstrira silu i pokaže ko je gazda u policiji, pa je Mijailović poslat na disciplinski sud koji je rešio da mu se da otkaz 12. jula 2007. godine. Vrhovni sud Srbije poništio je rešenje i Mijailović je 9. aprila 2009. godine vraćen u policiju.
- Nastavljamo borbu za prava policije, ali i naših sugrađana. Moto našeg sindikata je "Uvek za narod, uvek uz narod", a himna nam je naravno Internacionala.
Oženjen je Ljubicom i otac je dva sina: Nemanje (17) i Stefana (14). Za svoju dušu se i danas bavi teološkim istraživanjima.