Udala se za svog prvog muža Miliju kao učenica. Nije ni završila srednju ekonomsku, pošto se prvo zaljubila u njega toliko da joj se činilo da joj je srce stalno na nosu, da svi vide kako pilji u njega, kako ga sačekuje i voli. Kad je ostala u drugom stanju, on se uopšte nije premišljao. Odmah su se venčali. Voleo je tu malu pegavicu. Tako je svima govorio

Otkad su joj godine udarile u noge, pa sve teže izlazi dole, među ljude, Gordana je imala svoj ritual. Kad se probudi, prvo se nekako dovuče do kuhinje da pristavi džezvu. Dok voda ne zakipi, umije se brzo u ledenom kupatilu, a onda zakuva kafu. Čim popije tabletu protiv visokog pritiska, odseče parče slaninice, pojede ga sa raženim hlebom, da ne pije kafu našte srca, pročitala je u nekim ženskim novinama da to nije zdravo, odmah popije i pilulu protiv gorušice, a onda zasedne za sto ispod prozora, pomeri uvek čistu i uštirkanu vitražicu od belog, ručno izvezenog platna, sa čipkanom bordurom koju je sama isheklala i čeka.
Retko je s kim razgovarala otkad joj je Tara otišla od kuće. Daleko. U Italiju. A za to je krivila njenu školsku drugaricu, Marijanu. Kad god se javi telefonom, ona se smejala. Gordani je krv ključala od besa, toliko joj je na živce išao taj smeh.
- Nikakva nam dobra neće doneti. Samo se cereka. To dete nije normalno - gunđala je po kući vukući noge kao mlade šlep, sve pazeći da samu sebe ne saplete.
Kada bi uhvatila Tarin besan pogled, odmah bi se pokajala. Bilo joj je žao što toliko ne podnosi tu Marijanu, ali nije mogla protiv mučnine koja bi počela da joj grize stomak mukom, bilo šta ta devojka da uradi. A bila je veoma pažljiva. Baš se trudila. Donosila je Gordani cveće, kupovala velike pice, da sve tri večeraju, dolazila sa pivom i sokovima, ali nešto je zvonilo u Gordani da bude oprezna, jer će, šta god da čini ta devojka, na kraju baš nju, Gordanu da unesreći.
- E, stvarno si teška - kudila je njena Dragica, polusestra po majci. - Šta stalno napadaš tu devojku. Naljutićeš Taru, to joj je najbolja drugarica. I šta joj fali? Stalno nešto donosi, napunila ti je kuću. Osvrni se naokolo, šta je samo ukrasa, vazni i pepeljara to dete donelo. Baš si nezahvalna.
- Nisam, sejo. Nego, to mi ne sluti na dobro.
Negde, u dnu nje znala je da se to strah od samoće opire da prihvati najbolju drugaricu svoje ćerke. Malo, malo pa je Marijana Tari pričala kako u Srbiji nemaju nikakve šanse.
- Kakva nam je ovde perspektiva, a, nikakva - tako je govorila - nikakva perspektiva. Tavorimo umesto da uživamo.
- Mani me se - smejala se Tara - nikud ja ne idem. Mami i meni je sasvim dobro.
Jednom je Gordana čula kako šapuće toj Marijani:
- Ćuti, ne diraj me. Ti ne znaš šta je mama sve pretrpela zbog mene. Ne mogu da je ostavim na cedilu.
- Zašto na cedilu. Pa, čoveče, samo ćeš da zaradiš, da imaš dovoljno da živiš kao čovek, a i majci da pošalješ, da se odmori od šivenja i heklanja. Vidi je, jedva gleda.
To je najviše pogađalo Gordanu, ta nazovi briga. Nepogrešivo je osećala da ta mala želi da je odvoji od deteta i da tu malo šta može da promeni. A stvarno se napatila da ćerki sačuva dom. Bio joj je potreban.
Njoj je Tara bila dete iz prvog braka. Udala se za svog prvog muža Miliju kao učenica. Nije ni završila srednju ekonomsku, pošto se prvo zaljubila u njega toliko da joj se činilo da joj je srce stalno na nosu, da svi vide kako pilji u njega, kako ga sačekuje i voli. Kad je ostala u drugom stanju, on se uopšte nije premišljao. Odmah su se venčali. Voleo je tu malu pegavicu. Tako je svima, pa i njoj govorio.
- Lud sam za tim tvojim pegicama, mala moja pegavice.
Ljubio je u pegave obraze, u vrh nosa, nosio je na rukama, masirao joj tabane kad je bila umorna, šaputao joj bezobrazluke dok je uzima, samo tada, jer nikad nije ni pio, ni pušio, ni psovao.
- Ti si moj jedini greh - šalio se - ali ne žalim zbog tebe da gorim u paklu. Pošto ću svejedno goreti, bar da se nauživamo.
- Niko još nije goreo zbog ljubavi. Bog je rekao da se volimo.
- Ali ja gorim, pipni mi grudi - smejao se, stavljajući joj malu, nesigurnu ruku na pantalone, a ona bi vriskala, u neprilici i od sreće, jer ništa joj na svetu nije bilo ni milije ni lepše nego kad je Milija dohvati, pa je ljubi po grudima, po telu. Volela je čak i njegovu bradu u onim retkim prilikama kada ga je mrzelo da se obrije, pa je ljubi i grebe, a ona vrišti od sreće, samlevena bolom i radošću.
A Milija je prvi otišao, bez ikakvog upozorenja. Ni jedan dan nije bolovao. Prvi put uopšte nije brinuo o tome šta će biti sa njom.
- Nisi smeo da me ostaviš - samo to je ponavljala po vasceli dan. - Nisi smeo.
Počela je da radi po tuđim kućama. Mati joj je još bila živa. Ona je čuvala njenu Taru, a Gordana tuđu decu.
- Nije se imalo od čega živeti - govorila je, bez žaljenja, sa sve većim besom, što se više mučila, jer je Milija otišao bez nje. - Nije smeo da me ostavi.
Noću bi tek zaplakala, kad joj mati i dete zanoće. Tek tada bi iz nje provalila sva njena nesreća. Ridala bi zaključana u kupatilu, ridala i zamišljala kako je njen Milija ljubi i grli, a ona opet vrišti od sreće, umesto da kuka kao obudovela gugutka.
U toj jurnjavi i bolu, u gomili posla koji je svakodnevno morala da preturi preko leđa, nije ni primetila da joj mati polako oboleva. Sve teže je disala, malo-malo pa pobledi ili pocrveni kao mlada teletina kad je ubaciš u kipuću vodu.
- Sirota Goco - stalno je govorila - nek' ti bog da snage da sve ovo pretrpiš. Mnogo mi se, dete, mučiš.
A Goci je najmanje bilo teško da služi. Milija joj je nedostajao, njegov smeh uveče, da joj masira i greje noge, da je sačekuje kad se vraća s posla prokisla i prozebla, željna svog deteta, izmorena tuđom, po pravilu nemirnom decom. U to je mogla da se zakune, što su deca imućnija, što im se više pruža, to su nekako nezahvalnija, sve im dođe normalno, malo cene patnju i trud roditelja. Njena je Tara njoj bila zahvalna na svakom zalogaju koji je za njih tri zaradila. I taman kad su nešto prištedele, uhodale se, kad je Tara krenula u školu, ode joj mati. Ustade da je pozdravi kad se vratila s posla i pade. Samo tako. Kao maslačak kad u njega udari grad. Kao crep kad dune košava s Dunava, kao trula grana sa stare lipe. Ode joj mati bez upozorenja. Ostavi je i ona.
To je mnogo bolelo, a ni za Milijom bol još nije prestao. Nije s tugom kao s rekom, da se povuče kad kiše prestanu. I kad se stvari promene, boli, ponekad i jače nego što je bolelo juče. Treba biti mađioničar da se suze sakriju kao zec u šeširu.
Ali, život je već prokopao novi kanal i tuda počeo da teče, noseći breme njenih gubitaka. Upoznala je Nemanju kada je digla ruke od sebe, sigurna da će ostati udovica doveka. I odbila ga je prvi put, ali je Tara toliko kukala da se uda za njega, da nije dobro da budu same, sve štiteći je, nadajući se da će, kada bude žena tog brkatog čoveka, prestati toliko da radi, da će, umesto tuđe, čuvati njegovu decu. Ona, Tara je kroz prošle godine naučila sama da se čuva.
Ali, sve je bilo naopako sa Nemanjom. Krio je od nje, kao mlada od mladoženje bivše momke, koliko je pio. Dok se nisu uzeli. A onda se napije, pa počne da galami, da dovlači žene u kuću, one jeftine, iz birtije. Kad Gordana ustane da ga dočeka i izuje, on je razvali po nosu bilo šta da prigovori. A Gordana je već bila trudna.
Ni kad je rodila Miloša, ništa se nije promenilo. Samo što je pred njim nikada nije tukao. Sačeka da mu sin zaspi, pa udri po ženi.
Nekoliko puta se Gordana spakovala da ode, a Tara je molila, preklinjala da ne ide, da ostane zbog nje.
- Imam tatu, mama, kakav god da je, imam i ja tatu. Ni Miloša ne bi mogla da ostavim. Brat mi je mama, jedini, drugog nemam.
A Gordani bi se sledila utroba ne samo zato što mora da produži taj pakao, nego zato što je dete umesto njenog Milije ovog gadnog čoveka primilo za oca. I što joj se činilo da je Miloš drugačiji od njih dve i ovako mali. Sve nešto gleda postrance, ne pruža joj ruke kao što je to radila Tara dok je bila mala, ne skiči za njom, ne pati kad je nema, ne raduje se kad dođe. Nekako, propustila je da postanu bliski.
- To je samo moja krivica, ja sam kriva, Bože, oprosti - šaputala je dok Nemanja pijanči, a deca spavaju.
Već ujutru bi išla na posao, Tara je čuvala brata, a i Nemanja. Čudo jedno, kakav je to čovek bio. Rođen za oca. Sa oba je deteta bio nežan, samo što je nju marširao i šutirao dok ne prokrvari. Koliko je samo puta boga molila da je uzme, da je pomori kad je već toliko muči, ali se bog pravio da je ne čuje. Ostavio je da ispašta ko zna čiji greh. Nije hteo nju, pa uze Nemanju. Valjda je nije dobro čuo.
Obukla je crninu, ali joj je bilo mnogo teško da ga žali. Kad mu odnese cveće, dok se saginje da ga stavi u vazu od mermera, a ona bi da mu ga baci, da ga nagazi, da mu i onakvom, otišlom napakosti, kad nije mogla dok je bio živ. Zato je obavezno posle morala u crkvu, da se moli da joj bog oprosti bes i mržnju. Opet je nije čuo, samo joj, eto, taj bol u noge ubacio, pa je spasao odlazaka na groblje. Imala je razlog. Nije morala da se ljuti na sebe.
Kad je Miloš otišao u Drezden, nije mnogo brinula. Muško je to. Nije se ni nadala da će baš snaja da je čuva. Posebno kad je javio da se oženio Nemicom, a ni na svadbu je nije pozvao. Završio velike škole, postao inženjer, nije hteo da ga ona sa pregačom sramoti.
- Ne bih im otišla, ni da su me zvali - tešila se.
Da je njenom Milošu trebalo njeno srce, ona bi ga lepo iščupala i pružila mu ga, sigurno. Ali, to je bilo sve što je mogla da mu da, ta ljubav, a njemu njena ljubav nije bila potrebna. Od silnog posla nije stigla ni da mu se posveti kako treba, pa je rastao uz grubog, bahatog i pijanog čoveka i to je bilo sve što je uspeo da iščupa iz njega, ta bahatost i samoživost. Niko njemu nije bio potreban, sem da se okoristi. Zato je i tu snaju, tu Nemicu Gertrudu unapred žalila.
- Jadan njen život.
Nije da joj nije bilo žao kada je Miloš otišao, ali to je stisla u srce i ni suzu za njim nije pustila. A za pokojnom svojom majkom plakala je i dan-danji, kad se seti kako se za nju žrtvovala. Kukala je i za Milijom kao da je juče obudovela. Za Nemanjom nekako nije patila.
Znala je da Miloš samo čeka da ona otpočine, pa da Taru koja je bila luda za njim natera da prodaju kuću i podele te pare. Nije mnogo zbog toga brinula. Sve bi ona ćerki ostavila, samo kad bi opet došla. Jer, eto, dobro je namirisala tu Marijanu. Odvuče joj dete u Toskanu. Sad s njom čuva tuđu decu. A završila ekonomski fakultet na vreme, za četiri godine.
Ne dolazi joj Tara, nema vremena, ali piše. Javi se ponekad. I sad svakog jutra Gordana popije kafu, razgrne zavesu i čeka poštara. Pa, kad dođe, dobrodošao.