Srbiju znaju po vaterpolu!

Kad ste najbolji na svetu, valjda je normalno da su vam sva vrata otvorena! Mi Srbi možemo da se pohvalimo i složimo u jednoj stvari: u vaterpolu nam nema premca. To je naš nacionalni brend, sport koji nas čini ponosnim. Kad u svetu kažete vaterpolo, Srbija je prva asocijacija. U Italiji, Španiji, Hrvatskoj, Mađarskoj, Norveškoj, Egiptu, Saudijskoj Arabiji.

A. Čukić - Vesti

Dragi gost "Vesti": Pino Dragojević

Da, dobro ste pročitali, i u Saudijskoj Arabiji. Zemlji koja nema veliku tradiciju u vaterpolu, ali ima veliku želju da nauči od najboljih, postepeno napreduje i da postane najbolja, makar u svom regionu.

S tim u vezu, angažovan je srpski stručnjak Pino Dragojević. Nekadašnji vaterpolo as koji je azbuku učio u čuvenoj Partizanovoj školi, osvajao titule u društvu Igora Milanovića, Ante Vasovića, Dragana Andrića, Igora Gočanina... Znali su dobro Arabljani da im valja pomoć potražiti u Srbiji, a Dragojević je sa saradnicima koliko-toliko već postavio zdrave temelje jedne u najavi uspešne priče. Potvrdu te konstatacije dobili smo nedavno u Bakuu, gde je Saudijska Arabija na Islamskim igrama osvojila bronzanu medalju.

- Kako to obično biva, u Saudijsku Arabiju sam stigao sticajem okolnosti - kroz osmeh govori Pino Dragojević, dragi gost redakcije "Vesti". - Na čelo tamošnjeg savez došao je pravi čovek vaterpola, bivši igrač, šeik Naser al Dugejter, koji razume sport i sistem. Zahvaljujući njemu sam i dobio priliku da radim toj lepoj zemlji. Arabljani žele da napreduju u ovom sportu, pa sam se početkom marta spakovao i krenuo na daleki put. U startu mi je predočeno da je glavni cilj dobar rezultat na Azijskim igrama koje su na programu sledeće godine.

Debitovao sa bronzom

Može se reći da su Arabljani vatreno krštenje pod Pinovom komandom imali na Islamskim igrama u Azerbejdžanu.

- Nisam imao pojma koliko je to veliko takmičenje. Sveislamske države na svetu našle su se u Bakuu, to je za njih kao Olimpijske igre. Pobedili smo domaćina u borbi za bronzu sa ubedljivih 11:5 i reakcija u Arabiji bila je sjajna. Oni nemaju priliku da budu na velikim svetskim takmičenjima, a jedan takav rezultat je kao i svakoj državi ozbiljna reklama. Stalo im je da se vidi njihova zastava, a nama je bilo bitno da našem predsedniku Saveza Naseru al Dugejteru damo vetar u leđa kako bi mogao da nastavi priču vezanu za boljitak ovog sporta u Arabiji.

Šta je Dragojević zatekao prilikom prvog susreta sa vaterpolom u dalekoj zemlji i kakav je kvalitet ovog sporta?
- Ako poredimo sa kvalitetom u Srbiji, onda je neuporedivo, to su dve kategorije. Oni su u rangu srednjih svetskih selekcija, s tim što imaju mnogo prostora za napredak. Zato je nas nekoliko i pozvano, da napravimo sistem po ugledu na naš u Srbiji, da pokušamo da uradimo to što svi očekuju. Važno je da mladi igrači napreduju, i da se po mogućstvu napravi ozbiljnija liga nego što je sada. Potrebno je da crpemo igrače iz baze koji treba da postanu budući reprezentativci. Naravno, paralelno s tim procesom, trudimo se da ne izostanu ni rezultati.

Kako prihvataju sistem vaši igrači?
- Drugačiji su od nas, to je druga kultura, drugačiji način razmišljanja, pogleda na život i vaterpolo... Oni su do sada favorizovali druge sportove, imaju fudbal, pa košarku i rukomet... Vaterpolo je mnogima nepoznat, a igračima je kašnjenje na trening od 40 minuta kao dobar dan, dok je nama u Srbiji jedan minut katastrofa. Borimo se sa stečenim navikama odranije, nivo kvaliteta nije zavidan, ali uz relativno kratak rad uspeli smo da uzmemo medalju pored jedne Turske ili Irana, koji su za nas trenutno jake ekipe.

Kakav profil ljudi igra vaterpolo u Saudijskoj Arabiji?
- Do sada nisu imali neki sistem profesionalnog bavljenja tim sportom, većina igrača jeste heterogena, stariji su negde zaposleni, imaju svoje profesije, i navikli su jednom dnevno da treniraju. Ponekad odu u teretanu, ne prijaju im češći plivački treninzi, ali su voljni da rade. Prihvataju mnoge stvari, koliko ko može, ali teško da može da se nadoknadi propušteno odranije.

Više nisu samo amateri

Vaterpolo u Arabiji nije više isključivo amaterski sport.
- Ne igraju više samo iz hobija, materijalno su uglavnom dobro situirani. Najveći problem je trenutno liga jer funkcionišu samo tri kluba, koji igraju po turnirskom sistemu. Imamo par klubova kojima malo treba da se reaktiviraju, a za nas je idealan scenario da liga traje od oktobra do kraja marta. Na taj način obezbedili bismo igračima kontinuirani rad, nije čak ni važno koji je to kvalitet, već da se stalno igra i da mladi napreduju. Nadam se da ćemo u tome uspeti, mada niko ozbiljan u ovom trenutku ne može da ponudi garancije da će to biti baš tako.

Bronza iz Bakua treba da bude ozbiljna injekcija samopouzdanja ne samo momcima koji je bave vaterpolom, već i onima koji u isti treba da ulažu.
- Nadam se da će se stvari promeniti nabolje, ima dece na bazenima, a na nama je da ih animiramo autoritetom znanja. Ne može ništa da se uradi za šest meseci ili godinu dana. Oni su do sada imali praksu dovođenja po dva stranca, ali je liga kratko trajala. Dobro je kupiti kvalitetne strance, ali da oni duže ostanu, kako bi mladi domaći igrači videli i upoznali način života i rada jednog ozbiljnog profesionalca.

Postoje svi preduslovi jer imamo sjajne bazene u Džedi, Safamu, Rijadu...

Kako Arabljani reaguju na srpske vaterpoliste i koliko ih poznaju?
- Igrači vrlo dobro znaju ko su Andrija Prlainović, Milan Aleksić ili Filip Filipović. Poznaju i prate sport kojim se bave, informišu su putem interneta. Ne volim da kažem da ljudi iz srpskog vaterpola imaju status božanstva, ali potpuno je normalno da ceniš i poštuješ nekoga ko je najbolji na svetu.

Da li ta vrsta stimulacije i podatak da im trener dolazi iz najbolje vaterpolo škole može da pomogne na Azijskim igrama?
- Kad pričamo o medalji, mi u Srbiji uvek podrazumevamo zlatnu. Arabljanima je cilj da napadnu neku od medalja. Pitanje je koliko je to realno jer će Azijske igre biti teže od Islamskih. Učestvovaće i timovi poput Japana, Kine, Kazahstana... To su selekcije učesnice velikih takmičenja poput SP, EP ili Svetske lige. Moraćemo u međuvremenu ozbiljno da radimo kako bismo ispunili ciljeve. Stalno govorim igračima, budu li iskakali iz sistema igre ili ne poštuju pet osnovnih elemenata igre, nećemo moći ništa da uradimo. Vodi nas i entuzijazam predsednika Saveza i nadam se da će biti istrajan u nameri da podigne vaterpolo na najveći mogući nivo.

Došao iz Azerbejdžana

Interesantno da je Dragojević pre dolaska u Arabiju radio u Azerbejdžanu.

- Trenirao sam U19 reprezentaciju. Plan je bio da pokušamo plasman na EP u Holandiji. Mi smo to uspeli, prvi put je Azerbejdžan u istoriji vaterpola sa nekom selekcijom igrao na završnom turniru evropskog šampionata. Tamo su nas naravno svi pobedili, što je bilo očekivano, ali ne i da ćemo pokazati veliku neozbiljnost. Zbog toga sam i otišao, imali smo očajne pripreme, elementarne stvari nisu ispoštovane. Nismo mogli da napredujemo u rezultatskom smislu, a to je jedina kategorija koja može da se meri. Druga stavka je što Akvatik centar u Bakuu nismo mogli da koristimo na pravi način. Slali su nas na mali bazen, imao sam 15 metara za rad, kao da sam sa ekipom u čaši... A na velikom bazenu tri plivača! Međutim, sudbina je htela da ih godinu dana kasnije pobedim na istom tom Akvatik centru sa 11:5 kao selektor Saudijske Arabije. Nije to slučajno - kroz osmeh je poručio Pino.

Potrebni bolji uslovi

Pino Dragojević je vaterpolo azbuku učio u Partizanu. Počeo je daleke 1979. Igrao je 120 puta za omladinsku i kadetsku reprezentaciju Jugoslavije. Bio je juniorski vicešampion sveta, evropski prvak i odigrao preko 200 utakmica za prvi tim crno-belih. A društvo odabrano:

- Igrao sam sa Igorom Milanovićem, Antom Vasovićem, Andrićem, Čočaninom, Miloradom i Željkom Krivokapićem, Nenadom i Pepijem Manojlovićem... Čak sam igrao i sa 20 godina starijim Sinišom Belamarićem. Vrlo sam emotivan kad pričam o tom periodu, Partizanovo sam dete, stekao sam tamo prijatelje, učio život. Imao sam privelegiju da me treniraju Orlić, Antunović, Belamarić i Rudić.

Zanimljivo da je Dragojević 1989. prešao u Crvenu zvezdu.
- Tavorili smo te godine, ali su posle došli Vlaho Orlić i Nikola Stamenić. U sezoni 1991/92. osvojili smo prvu titulu u istoriji Crvene zvezde. Zatim sam 1993. otišao sam u Italiju, gde sam tri godine igrao kao profesionalac u Palermu. Velika mi je čast što sam 1988. bio na širem spisku za Olimpijske igre u Seulu, nisam prošao, ali sam zahvaljujući tome imao dobar ugovor u Italiji. U međuvremenu sam završio i fakultet.

Ponosan je Dragojević što je ponikao u takvom vaterpolo sistemu, mada je trenerskim poslom relativno kasno počeo da se bavi.

- Da nije bilo Sandića i Marovića, ne bi bilo ni moje generacije, da nije Milanovića ne bi ni Šapića, danas imamo Prlainovića, Filipovića... Mnogo se radi, ljudi su generacijama posvećeni ovom sportu. Nisam se bavio trenerskim poslom do pre šest-sedam godina, dobro je što sam to uradio. I to kao trener Partizana u mlađim kategorijama, tada je šef struke bio Igor Milanović. Moj stariji sin je igrao vaterpolo, rekao sam sebi, ako ćeš već da provodiš vreme na bazenu, ajde da radimo zajedno kako treba. Pre Azerbejdžana radio sam u Dorćolu, Starom gradu i ŽAK-u iz Kikinde. Momci sa kojima sam radio u Partizanu B danas su studenti u Americi, ili profi igrači u domaćim ili inostranim klubovima. Bitno je da svako dete ide do svog plafona, da uradi sve što može, nisu svi rođeni za olimpijskog šampiona. Danas u Srbiji moramo da vodimo računa o svakom detetu jer nemamo više veliku bazu.

Kako da im omogućimo budućnost ako su bazeni hladni, a klubovi ne daju elementarnu nadoknadu za bavljenje sportom?
- Nikako! Osnovni uslovi moraju da budu dobri. Pre nego što sam otišao u Arabiju, radio sam u ŽAK-u. Igračima sam tada pričao da imaju čist bazen, 30 stepeni temperaturu vode i da su po tome privilegovani u Srbiji. Da nijedan bazen u Beogradu nema takve uslove. Ne može se bez osnovnih stvari, to vam je kao drvoseča da kaže kako mu je skupa sekira. Mnogi sad pametuju kako pravimo rezultate baš zato što nemamo uslove. Ali, dajte nam ih, pa da vidimo kako će onda da bude. Uostalom, ne prave se bazeni samo za vaterpoliste i plivače, već i za građanstvo - zaključuje Pino Dragojević.

Benzin 18 dinara!

Dragojević za nekoliko dana ponovo odlazi u Arabiju. Povod je okupljanje U17 selekcije. Ide da pogleda mlađe snage, a poručio nam je da najbolju ekipu u avgustu dovodi na pripreme u Beograd. U oktobru ga čeka FINA trofej na Malti, koji je najvažniji turnir u sklopu priprema za Azijske igre. Ovom prilikom pričao nam je o životu u Arabiji.

- Malo sam znao o Saudijskoj Arabiji, slabo smo učili i u školi. Oni su predvodnici muslimanskog sveta, Džeda u kojoj sam stacioniran je na 50 km od Meke. Provodio sam neki period životu u SAD, i podseća me na Ameriku činjenica da imaju široke auto-puteve, hipermarkete... Ali, sve je drugačija kada pričamo o nekoj zapadnoj kulturi na koju smo navikli. Žene samo u burkama, molitve pet puta dnevno i poenta je prilagoditi se. Rimljani su odavno rekli da se u Rimu treba ponašati kao Rimljanin. Nikom ne treba gurati prst u oko, na ulici te niko ništa ne pita, ljudi se normalno ponašaju. Nemaju recimo bioskop, što je u prvi mah teško prihvatljivo.

Dragojeviću je teško da se navikne na visoke temperature:
- Ne možeš ništa da radiš preko dana, mnogo je vruće. Ali, u kontaktu sa ljudima pričaš o normalnim stvarima. Po prirodi sam takav, volim da vidim kako narod živi. Vodili su me u muzej u Džedi, gde sam proveo četiri i po sata. Video sam hirurške instrumente iz 12. veka i astrolab iz 14. veka. Onda se zapitaš gde smo mi bili kao civilizacija u 12. veku. Zatim, benzin je tamo 18 dinara, što je za nekih sto dinara jeftinije nego kod nas. Zanimljive su to stvari.