Ovako neće moći dugo!
O Milanu Aleksiću, srpskom vaterpolo reprezentativcu, manje-više se sve zna.
Posebno o onom poglavlju koje podrazumeva uspehe, što u nacionalnom timu, što u klupskoj konkurenciji. Popularni Mića u kolekciji ima sve moguće trofeje, baš kao i većina igrača iz aktuelne generacije srpskih "delfina". Ono što je zanimljivo, a Aleksić o tim stvarima retko govori, je činjenica da je junak naše priče imao sve preduslove da uspe u jednom drugom sportu. Sa plivanjem je kao klinac imao i prve kontakte...
- U stvari, počelo je sve na Tašmajdanu, iako sam odrastao u Novom Beogradu - priseća se Aleksić.
Uspeo revanš Crnogorcima
Vaterpolo reprezentacija Srbije, tada bez Milana Aleksića u timu, izgubila je pre dve nedelje u Podgorici od Crnogoraca i zbog toga ostala bez plasmana na završni turnir Svetske lige. Šansa za revanš je brzo iskorišćena.
U prvom meču finalnog turnira Evropa kupa u Rijeci, Srbija je dobila Crnu Goru sa 9:5 (3:2, 3:1, 2:1, 1:1), a strelci su bili kapiten Filip Filipović i centar Duško Pijetlović po dva, Dušan Mandić, Radomir Drašović, Miloš Ćuk, Gavril Subotić i Strahinja Rašović. Aleksić se nije upisao, ali po običaju bio stub odbrane "delfina".
- Roditelji su me odveli na plivanje, a kada je trebalo da se odlučim šta ću, prešao sam na vaterpolo. Bilo mi je dosadno da po ceo dan samo plivam. Malo je poznato da sam do svoje 15-16. godine bio u Zvezdi, čak sam i odigrao jednu ili dve utakmice. Sledi selidba na Banjicu u Partizan. Prešao sam u juniorsku ekipu, i kada je došlo do smene generacije 2003. mi mlađi ušli smo u prvi tim. Igrao sam devet godina za crno-bele, 2011. osvojio i Evroligu, a godinu dana kasnije prelazim u Solnok.
Možda je Aleksićev putokaz primer i novim generacijama, mada priznaje srpski as da se okolnosti menjaju:
- Nema prevelike misterije, sport ti se svidi ili ne. Vaterpolisti su uvek bili uzor mladima, ali danas kad odem na Banjicu gde je hladna voda zimi, potpuno je razumljivo što roditelji ne puštaju decu, jer ne žele da se razbole. Istina, nismo ni mi imali neke bajne uslove, ali svakako je bilo bolje.
U školi bez problema
Aleksića karijera nije sputavala u školovanju, u školsku klupu je uvek rado sedao:
- Meni je škola uvek išla od ruke. Nisam imao sve petice, a pohađao sam Ekonomsku u Zemunu. Bio sam vrlo dobar i tek poslednjih šest meseci išao sam vanredno. Profesori su bili super prema meni. Po dolasku u Partizan, klub je imao saradnju sa BK univerzitetom i manje-više većina nas je to završila. Imam osnovu za ekonomiju u svakom slučaju.
Kako objasniti činjenicu da druge zemlje više ulažu, da je Srbija crpla kapacitete samo iz dva kluba (Partizana i Vojvodine), uz momke koji su dolazili iz Crne Gore (Prlainović, Mandić, Subotić), a opet imamo bolje rezultate?
- I dalje crpimo resurse unazad 10-15 godina. Neće više moći tako da se nastavi. Imamo kvalitet, ali bez klubova ne može da postoji sport na profesionalnom nivou. Većina nas je igralo za domaće klubove do recimo 25. godine, sada su momci prinuđeni da odlaze sa 19. To nikako nije dobro. Ukoliko se ništa ne promeni, ne znam šta će da bude za deset godina, a nisam preveliki optimista. Tako nijedan sport ne funkcioniše.
Šta će Milan Aleksić po završetku karijere?
- I dalje sam fokusiran na igru, želim da zadržim kvalitet neophodan za reprezentaciju. Naravno, ako me zdravlje posluži. Iskreno, ne znam šta ću kasnije. Moram da počnem da razmišljam, jer sam bliži kraju karijere nego početku. Nisam načisto, voleo bih da pomognem i budem blizu vaterpola, da li kao trener, funkcioner... U sportu sam proveo ceo život. Možda i nedostatak uslova za opstanak vaterpola me natera da ostanem i pokušam da promenim neke stvari. Videćemo - zaključio je Aleksić.
