Gost "Vesti" Milan Aleksić: I Novak pao, ne znam šta nije jasno?
Da li se sećate Rima 2009. i Svetskog prvenstva u vaterpolu? Tada je kompletna javnost u Srbiji očekivala debakl posle smene generacije, koji se uspehom u finalu protiv Španije pretvorio u euforiju i najavu dolaska na scenu najbolje ekipe u istoriji ovog sporta. Ko pamti detalje nije zaboravio najznačajnije iz penal-serije i poslednjeg izvođača, tada 23-godišnjeg golobradog Milana Aleksića, koji je poput najvećih rutinera pogodio mrežu i doneo Srbiji titulu svetskog šampiona.
Tada je skromni momak sa Novog Beograda pokazao i liderske odlike, pored urođene sposobnosti da bude deo kolektiva i nesebično deli svoje znanje stečeno u mlađim kategorijama Partizana. Nastavak priče poznat je široj sportskoj javnosti, navikloj od vaterpolista da nam tmurnu svakodnevicu zamenjuju zlatnim polugama, kad god i gde god se pojave.
Potpisnik ovih redova bio je jedan od srećnika koji je utvrdio gradivo onog što smo naučili gledajući konkretno Milana Aleksića. Nedavno na završnom turniru Evrolige u Budimpešti, megdan u finalu delili su Solnok i dubrovački Jug. Hrvati su vodili sa 3:1, a naš Mića je pogađao u trenucima kada su svima bile vezane ruke. Tri gola u finalu još jedna su potvrda da na Aleksićev šut i hladnokrvnost u utakmicama od velikog značaja može da se osloni svaki trener na svetu. Pored prepoznatljive, žestoke igre u odbrani.
Uskoro stiže i ćerka
Aleksić ima trogodišnjeg sina, a uskoro ga čeka i proširenje porodice.
- Supruga Sanja i ja imamo sina Jakšu, a uskoro ćemo dobiti i ćerku - ponosan je Milan. - Jakša je trenutno više vezan za mamu, verovatno će kasnije više biti uz mene. Promenim i ja pelene, ne bežim od roditeljskih obaveza... Supruga je, inače, završila ekonomiju, kada sam otišao u inostranstvo ona je krenula sa mnom, dobili smo dete...
Milan Aleksić nam je pred finalni turnir Svetske lige u Rusiji ukazao veliku čast posetom redakciji "Vesti". U srdačnom razgovoru govorio je o svim vaterpolo temama, svom stasavanju u sportu, s akcentom na tek osvojenu titulu klupskog prvaka Evrope:
- Titula je došla kao posledica ozbiljnog i temeljnog ulaganja u tim. Gazda Solnoka je biznismen, mnogo voli sport i ulaže u košarku, fudbal i vaterpolo. Od naših igrača prvi je došao Živko Gocić pre šest godina, pa onda Stefan Mitrović i ja. Ekipa se gradila i pojačavala, a gazda je shvatio da mu u vaterpolu ne treba ogroman novac da napravi nešto više u Evropi. Bili smo u međuvremenu tri puta šampioni Mađarske, igrali na finalnim turnirima Evrolige...
Prlainović za trofeje
Ne kriju u Solnoku da je dolazak Andrije Prlainovića bio ključan u projektu "osvajanja evropskog trona".
- Andrija je čak zbog bolesti i propustio prva tri-četiri meseca sezone. Priključio se tek od nove godine, ekipa se okupila oko njega i sve je ispalo super... Naravno, kada pričamo o Solnoku nezaobilazna tema je Živko Gocić, koji je postao kapiten još po dolasku u ovaj klub. Sa njim su se konsultovali i kad smo mi ostali dolazili. Sada nam se priključio i Miloš Ćuk, a otišli su Mađari Varga i Vamoš. Borićemo se i naredne sezone za trofeje, ali je jasno da su se druge ekipe mnogo pojačale, pa nas očekuje nikad neizvesniji šampionat. Nećemo biti dominantni kao ove godine.
Solnok je mala sredina, njihov košarkaški klub igrao je u Jadranskoj ligi, ne nudi baš mogućnost za kvalitetan društveni život.
- Mali je grad, super organizovan, ali zaista nije idealan za neke društvene aktivnosti. Ima prednosti i mane, jer za osobe poput mene koje imaju malo dete, može da bude i dobar. U svakom slučaju, blizu su nam i Beograd i Budimpešta, pa na sreću imamo prilike da pravimo izlete.
U školi bez problema
Aleksića karijera nije sputavala u školovanju, u školsku klupu je uvek rado sedao.
- Meni je škola uvek išla. Nisam imao sve petice, a pohađao sam Ekonomsku školu u Zemunu. Bio sam vrlo dobar, i tek poslednjih šest meseci išao sam vanredno. Profesori su bili super prema meni. Po dolasku u Partizan, klub je imao saradnju sa BK univerzitetom, i manje-više većina nas je to završila. Imam osnovu za ekonomiju u svakom slučaju - kaže Aleksić.
Sa klupskih aktuelnosti vraćamo se reprezentativnim temama. Srbiju ovog leta čekaju odbrane dva zlata: Svetske lige i Svetskog prvenstva.
Ljudi sa strane često postavljaju pitanje sportistima odakle iznova pronalaze nove motive i pored činjenice da su sve osvojili!
- U takvom smo ritmu maltene od početka karijere. Ove godine nešto ranije počinje SP, pa ćemo imati maltene ceo avgust za odmor. Motivi? U karijeri nisam osvojio samo Kup LEN, ali treba da znate da se u sportu stvari jako brzo dešavaju. Ako sledeće godine ništa ne osvojiš, nisi više šampion. Dinamično je, ide se dalje, nema vremena da se uživa u uspesima. Težiš tome da se održiš što duže. Kad-tad će prestati da se osvaja. Ne živi se od prošlosti, pogotovo ne u sportu. Idu nove utakmice, dolaze mlađi, bolji, poletniji...
Na EP u Budimpešti 2014. naneli smo Mađarima jedan od najtežih poraza u istoriji, šta sada očekivati od naših "delfina"?
- Očekujem borbu za medalju. Mnogo je teže braniti nego osvajati, mada smo poslednjih godina mnogo branili. Ne možemo doveka biti prvi i osvajati, treba gledati da taj pad bude što bezbolniji. Rasterećeni smo, sve smo osvojili više puta. Imali smo pritisak na leđima zbog Olimpijskih igara, i to smo uzeli, bilo bi glupo da nam neko sada stavi pritisak na leđa. Pa ljudi, i Novak Đoković je pao, ne znam kome šta sad nije jasno! U jednom trenutku to mora da se dogodi, nemoguće je držati kontinuitet. Pojedinačno i kao ekipa treba da se borimo za najviše, ali šta god da uradimo, ne treba da prati euforija. Prvi put ćemo igrati bez Nikića i Gocića, imamo kvalitetnih mladih vaterpolista, verujem da će biti prave zamene.
Nisu samo Mađari opasni
Mađarska je veliki rival Srbije u vaterpolu. Protiv severnih suseda utakmice su uvek više od igre, okršaj dve najbolje vaterpolo škole, izazov je svakom ko se bavi ovim sportom.
- Imali su Mađari dominaciju punu deceniju. U poslednje vreme su nam redovne mušterije, ali ima i drugih ekipa koje zaslužuju pažnju. Španci, Italijani, Amerikanci, Hrvati, Crnogorci... opasni su u kakvom god sastavu da dođu. Amerikanci su doživeli neuspeh na Igrama, Australija će u Budimpeštu doći u nešto izmenjenom sastavu. U svakom slučaju, pet-šest zemalja kandiduje se za osvajanje medalja, baš kao što je to slučaj i u drugim sportovima.
Retka je privilegija drugovati sa vaterpolo srpskim junacima. U bazenu pravi lavovi, izvan njega dobroćudni momci koji se poštuju i čine kompaktnu celinu igrača i ljudi spremnih na žrtvu.
Nema razloga za kajanje
Uverava srpski reprezentativac da u dosadašnjoj karijeri nije imao razloga za kajanje:
- Nisam siguran da imam razloga da menjam nešto, nisam imao kardinalne greške, da sam uradio nešto što nisam trebalo. Svaki sportista ima svakodnevne dileme, ali to je nezanemarljivo. Velike dileme nisam imao. Kada bih mogao iznova, bukvalno bih išao istim redom.
- Dosta nas je i odraslo zajedno, ali ništa ne može veštački da se napravi. Ako se poklopi, to je to. Možda selektor Dejan Savić može nešto više o tome da kaže jer trener je taj koji namešta ekipu i pokušava da sve funkcioniše kako treba. Ja vidim da nam je atmosfera super, korektna, nema potrebe da neko bude najbolji drug s nekim. Ima povremeno i tenzija, ali to je valjda i normalno pošto provodimo mnogo vremena zajedno. Najvažnije da sve protiče u prijateljskim tonovima, nema sujete i negativne energije. Priznajem da mi nepoznat pojam pravljenja atmosfere, za mene je to spoj ljudi koji se međusobno poštuje i spremni su da jedan za drugog poginu u bazenu. Od toga sve polazi, na tim osnovama se priča kasnije o atmosferi, a neizmerno sam srećan ako se to spolja oseti i primećuje.
Mladi dolaze
Znalo se u ranijim ciklusima da su Boban Nikić i Živko Gocić bili "zaduženi" i za atmosferu pored bazena. Kao stariji uvek su se trudili da se mladi osete lako i brzo prihvaćeni, šale su pomagale da i neki teži trenuci budu lakše prebrođeni.
- Uvek se neko nametne, makar u toj ulozi lidera. Svakako će nedostajati Nikić i Gocić, ali verujem da Savić zna tim koji će nas voditi kroz nova takmičenja.
Za kraj, Aleksić nam je otkrio još jedan bitan detalj u stasavanju generacije, momenat bitan za stabilnost svakog čoveka.
- Mislim da su nam se porodice dogodile u pravom životnom razdoblju. Što se kaže, na vreme. Postali smo muževi, očevi, postali zreliji i odgovorniji. Veoma je važno kad završiš trening ili dođeš sa nekog putovanja, a kod kuće ima ko da te sačeka. U reprezentaciji koja je osvojila olimpijsko zlato, samo Mandić, Jakšić i Ranđelović nisu oženjeni. Ali, i najmlađi su, verujem da i njih to uskoro čeka. Da ne odudaraju od ostatka tima - kroz osmeh će Aleksić.
Lepi susreti sa dijasporom
Susretao se Aleksić tokom karijere sa vašim i našim "Vestima", sa dragim zemljacima širom kugle zemaljske, i uvek su ti susreti bili puni emotivnog naboja.
- Amerika, Australija, Nemačka... Gde god da smo bili, mnogo naših ljudi, srpskih zastava, navijanja... Uvek sam imao utisak da jedva čekaju dolazak naših sportista. I nama su uvek prijali takvi susreti, pogotovo kada vidiš koliko tim ljudima širom dijaspore znači kad nas vide. Iznova se radujem takvim prilikama, a znam da će ih biti još, jer naredne godine konkretno, idemo ponovo za Ameriku.
Savić doneo nešto novo
Kao što je poznato, generacija je stasala 2009. u Rimu. Nećemo ponovo da insistiramo na Aleksićevim penalima, ali lepo je podsetiti se od samo aktera, kako su se sklapale kockice šampionskog tima, verovatno i najboljeg u istoriji vaterpola.
- Te 2009. usledila je smena generacije, krenuli smo u Rim sa ekipom od koje niko ništa nije očekivao - podseća Aleksić. - Na startu smo izgubili od Španaca, Stefan Mirković se razboleo i nije igrao do kraja takmičenja, tako da nam ništa nije išlo na ruku. Ali, bili smo mladi, željni dokazivanja, pa smo se negde i zainatili i redom obarali Italijane, Mađare, Hrvate, Špance... Bilo je to stresno i uspešno takmičenje, iako nas niko nije pritiskao, mi smo sami osećali tenziju posle svakog novog meča.
Druga ključna epizoda odigrala se 2013. Posle smene Dejana Udovičića kormilo državnog tima preuzeo je Dejan Savić.
Jakšu neće forsirati
Tetovaža sa natpisom Rade na ruci u znak sećanje je na pokojnog oca Milana Aleksića. Srpski as je jedinac, sa pravom roditeljskom podrškom, koju želi da pruži i svojoj deci:
- Što se mene tiče, Jakšu neću forsirati da se bavi sportom. Baš kao što nisu ni mene. Neka izabere šta bude voleo. Ima hiljade primera kad smo mi bili klinci, da su deca suočena pritiskom da nešto moraju, loše prolazila. Prave se greške, često iz ljubavi, želje... Loše je kad se ne pronađe dobar balans i kad se pravite da ne čujete dečije želje.
- Uzimali smo medalje u kontinuitetu, ali je tek posle OI u Londonu došlo do smene trenera. Iako smo na SP bili tek sedmi, bilo je jasno da je Savić doneo nešto novo. Možda nam neke okolnosti nisu išle naruku, međutim, postojali su svi preduslovi za dobru saradnju. Moram da kažem da smo mi i sa Udovičićem imali uspeha, ali nema nikakve sumnje da je Savić došao u pravom trenutku, doneo nešto novo, svoje... Epilog je svima poznat.
Gde je krajnji domet ove generacije?
- Ova ekipa će pokušati da ostane na okupu do Tokija 2020. Tada će četiri-pet igrača otići u penziju, možda se u međuvremenu dogodi neka promena, ali suština je da do Japana želimo da uradimo što je moguće više - ističe Aleksić.
Plivanje bilo dosadno
Kako se kalio čelik, ili u ovom slučaju, kako je Mića Aleksić došao do statusa jednog od najboljeg srpskog sportiste. Odrastao na Novom Beogradu, zainteresovao se za plivanje...
- U stvari, počelo je sve na Tašmajdanu - priseća se Aleksić. - Odveli su me na plivanje, i kada je trebalo da se odlučim šta ću, prešao sam na vaterpolo. Bilo mi je dosadno da po ceo dan samo plivam. Malo je poznato da sam do 15-16. godine bio u Zvezdi, čak sam i odigrao jednu ili dve utakmice. Sledi selidba na Banjicu u Partizan. Prešao sam u juniorsku ekipu i kada je došlo do smene generacije 2003. mi mlađi ušli smo u prvi tim. Igrao sam devet godina za crno-bele, 2011. osvojio i Evroligu, a godinu dana kasnije prelazim u Solnok.
Možda je Aleksićev putokaz i novim generacijama, mada priznaje srpski as da se okolnosti menjaju.
- Nema prevelike misterije, sport ti se svidi ili ne. Vaterpolisti su uvek bili uzor mladima, ali danas kad odem na Banjicu gde je hladna voda zimi, potpuno je razumljivo što roditelji ne puštaju decu, jer ne žele da se razbole. Istina, nismo ni mi imali neke bajne uslove, ali svakako je bilo bolje.
Kako objasniti činjenicu da druge zemlje više ulažu, da je Srbija crpela kapacitete samo iz dva kluba (Partizana i Vojvodine), uz momke koji su dolazili iz Crne Gore (Prlainović, Mandić, Subotić), a opet imamo bolje rezultate?
- Mi i dalje crpimo resurse unazad 10-15 godina. Neće više moći tako da se nastavi. Imamo kvalitet, ali bez klubova ne može da postoji sport na profesionalnom nivou. Većina nas je igralo za domaće klubove do recimo 25 godine, sada su momci prinuđeni da odlaze sa 19. To nikako nije dobro. Ukoliko se ništa ne promeni, ne znam šta će da bude za deceniju, a nisam preveliki optimista. Tako nijedan sport ne funkcioniše.
Šta će Milan Aleksić po završetku karijere?
- I dalje sam fokusiran na igru, želim da zadržim kvalitet neophodan za reprezentaciju. Naravno, ako me zdravlje posluži. Iskreno ne znam šta ću kasnije. Moram da počnem da razmišljam, pošto sam bliži kraju karijere nego početku. Nisam načisto, voleo bih da pomognem i budem blizu vaterpola, da li kao trener, funkcioner... U sportu sam proveo ceo život. Možda i nedostatak uslova za opstanak vaterpola me natera da ostanem i pokušam da promenim neke stvari. Videćemo... - rekao je Aleksić.
