Subota 18. 1. 2020.
Washington
-50
  • Chicago
    00
  • New York
    -120
  • Belmont
    -150
  • Atlanta
    50
  • Boston
    200
  • Firt
    -90
  • Denver
    20
  • Detroit
    -20
  • Dover
    -40
  • Hartford
    -100
  • Orlean
    -80
  • Helena
    100
  • Ren
    -170
  • Honolulu
    210
  • Las Vegas
    30
  • Portland
    200
  • Salem
    60
  • Santa Fe
    -50
  • Tampa
    160
  • Topeka
    20
0
Nedelja 12.06.2016.
09:01
P. Bajić - Vesti A

Zlatna hobotnica, večiti zaštitnik

Trofejni srpski vaterpolo reprezentativac Gojko Pijetlović dugo je jedan od junaka našeg nacionalnog tima, koji niže zlatna odličja. Među 16 njegovih medalja sa velikih takmičenja u poslednjih deset godina (12 zlatnih, jedna srebrna i tri bronzane) nalaze se i po dve najsjajnije sa svetskih i evropskih šampionata, kao i bronza sa Olimpijskih igara u Londonu 2012.

Sakupio je i razne juniorske trofeje, kao i one na klupskom nivou, ali i pojedinačna priznanja. Posebno se ističu ona iz 2014, kada je proglašen za najboljeg golmana EP u Mađarskoj i drugog igrača Evrope u izboru Evropske plivačke federacije (LEN), iza Filipa Filipovića. Pored sportskih izazova nije zapostavio obrazovanje, pa je završio studije menadžmenta u sportu.

U bazenu zbog oca

- Ne znam gde će me put odvesti kada završim vaterpolo karijeru. Sada sam u godinama, sedmog avgusta ću napuniti 33, kada razmišljam o tome. Ne bih želeo da budem trener jer je to veliki stres. Uvek sam voleo da zavisi od mene, a ne da gledam u kocku šta će da se desi. Uostalom, zato sam i postao golman. Pokušao sam i kao igrač, sa 13, 14 godina, ali mi se nije dopalo. Prvi trening, šuterski, bio mi je zanimljiv, kao i sledeći - taktika i igra.

Onda su došla tri treninga plivanja i tada sam rekao da neću više da budem igrač. Nisam nikada dao gol na utakmici, pa ne znam kako je to, ali ne bih nikada menjao osećaj koji doživljavam kada odbranim udarac, naročito u reprezentaciji. Sve kreće od dobre odbrane i to je sistem koji u Srbiji postoji godinama, a mnogi pokušavaju da ga iskopiraju.

Prema Saviću poseban respekt

- Posebna hemija vlada u našoj reprezentaciji. Dešava se da deset dana provedemo zajedno na pripremama, vratimo se u Beograd i onda, sasvim slučajno, svi se nađemo na istom mestu. Stalno pomažemo jedni drugima i glavno je to što ja mogu da ne vidim neke od tih ljudi pet godina, a da se onda sretnemo i pričamo kao da smo se juče videli. Takođe, slažu nam se i žene, druže se. Ja u vaterpolu nemam autoritete, nego drugove, ali imam poštovanje prema treneru, čija reč je poslednja, posebno u nacionalnom timu i naročito prema sadašnjem selektoru Dejanu Saviću koji je osvojio sve i kao igrač i kao trener.

- Razlog zašto sam se odlučio za vodu je moj otac Jovan. On je insistirao na tome da moj brat Duško i ja naučimo da plivamo. To smo uradili, ali nam je plivanje brzo postalo dosadno. Nismo mogli da gledamo u pločice i brojimo ih do kraja bazena i nazad, već smo želeli ekipno takmičenje, da radosti podelimo sa drugarima. Tih godina je vaterpolo bio popularan, a i naš komšija je trenirao. Za mene je taj sport bio i ostao broj jedan, a obožavam i košarku, pratim i rukomet. Za fudbal nisam naročito vezan, oduvek sam bio antitalenat.

Detinjstvo na Klisi

- Prvo čega se sećam iz detinjstva su kuća i dvorište u Novom Sadu, na Klisi i igra sa burazerom i komšijama. Tačnije, prvo sećanje me veže za trenutak selidbe, kada smo se, posle godina u kojima smo živeli kao podstanari, preselili u našu kuću. Imao sam tada šest godina i baš sam bio srećan. A, za sreću nam je tada zaista trebalo malo i bili smo bezbrižniji u odnosu na današnje klince. Mi smo vreme provodili napolju. Duško i ja nismo imali puno igračaka, kao ni naši drugari, ali smo imali mašte i ona nas je vodila.

- Tu skromnost, koju smo tada imali, poneli smo iz kuće i zadržali je do danas. Tu se nauči ono najvažnije, što u presudnoj meri utiče na kasnije ponašanje, pogled na svet, navike, ophođenje prema drugima. Ne zarađujemo basnoslovne sume, ali imamo dovoljno. Ono najvažnije što su nas naš otac i naša majka Mira naučili jeste da nikada ne treba gubiti kompas.

- Oni znaju koliko im je bilo teško da izguraju naše treninge, pripreme, putovanja. Devedesetih godina je basnoslovna suma bilo i pedeset maraka. Takođe, bio je rat, a naša rodbina se nalazila u Republici Srpskoj... Nikada nisu dali da mi osetimo koliko je teško, štitili su nas, držali podalje od svega toga. A deca kao deca, ne razmišljaju o preživljavanju, već samo žele da se igraju. Oko vaterpola nikada nismo imali pritisak i našim roditeljima je jedino bilo važno da nismo na ulici, da ne gluvarimo, da radimo nešto pozitivno. I imali smo njihovu maksimalnu podršku, koju osećamo i danas. Na takav način i moja žena Iva i ja vaspitavamo našu decu - Jovana i Miu. Odluke će biti njihove, a na nama je da im pomognemo.

Beogradski izazovi

- Meni je porodica uvek na prvom mestu i stalno više brinem za druge nego za sebe. Sada su najvažnija deca, a pre njih je tu bio Duško, danas najbolji vaterpolista sveta. On je bio veći talenat od mene i siguran sam da bi bio uspešan i u drugim sportovima. Nismo se razdvajali od ranog detinjstva, preko Vojvodine i Partizana, sve do 2008, kada sam otišao iz Beograda u crnogorski Kataro. Čak i kada sam ja, sa devet godina, počeo da treniram vaterpolo, odmah zatim je došao i on, iako je imao samo sedam. Ja jesam zaštitnički nastrojen jer sam oduvek bio i zauvek ću ostati stariji brat, ali štitili smo se zajedno. Uvek smo podržavali jedan drugog i posebno mi je stalo do njegovog mišljenja pošto znam da će biti sto posto iskreno, po cenu svađe. Povezani smo neraskidivim nitima.

Dosanjao izlazak na balkon

- Kada je košarkaška reprezentacija Jugoslavije dočekana u Beogradu 1995, ja sam to gledao sa porodicom na televiziji i sećam se da sam rekao roditeljima da bih voleo da to doživim jednog dana. Eto, do sada sam bio pet puta na balkonu, ali se posebno sećam te 2009, kada je bilo prvi put. Nisam spavao danima, bio sam euforičan. Tada, posle smene generacija, govorili su u inostranstvu da bi trebalo da budemo srećni ako budemo i peti, a mi smo znali da vredimo mnogo više. Sve smo iznenadili i osvojili SP u Rimu. To je bio naš najteži turnir, dok je najveći pritisak bio ove zime na EP u Beogradu, a ishod isti.

- Nije bilo lako, naročito kada smo otišli iz roditeljske kuće, ja sa 19, on sa 17 godina. Prvih četiri, pet meseci smo svaki slobodni trenutak koristili da skoknemo do Novog Sada. Vukla nas je nostalgija, iako smo bili blizu. Taj odlazak je teže pao našim roditeljima jer smo mi, ipak, bili klinci. Nama su promene bile uzbudljive. Došli smo u veliki Partizan da učimo vaterpolo i nije nam smetalo ni što smo za celu godinu primili samo dve plate. U Beogradu je bilo milion izazova, naročito u periodu kada smo otkrili noćni život. Prošli smo to na vreme. Možda i najveća promena je bila u ritmu života. Sećam se prve šetnje Knez Mihailovom i mog čuđenja gde svi ti ljudi žure, zašto ne stanu da se odmore, popiju kafu, prošetaju polako. Duško je malo drugačiji, on se navikao, ali ja volim da radim natenane. Kada je došlo vreme za moj odlazak u inostranstvo, bili smo spremni. Znali smo da je to neminovnost našeg posla.

Uživanje u Rumuniji

- Za razliku od brata, koji je birao udaljenije destinacije, ja sam nekako uvek ostajao u komšiluku. Prvo sam bio u Kotoru, ako se to uopšte može nazvati inostranstvom, imajući u vidu da govorimo istim jezikom, da smo iste religije i da je drugačiji samo naglasak. Baš mi je prijao život na moru, naročito kada mi se pridružila sadašnja žena. Potom sam boravio u Budimpešti, u Ferencvarošu, gde mi je najteže bilo zbog jezika. Težak je i ništa nisam razumeo, ni uspevao da izgovorim pravilno. Drago mi je što sam bar na kratko bio u Mađarskoj jer imam veliki respekt prema njihovoj kulturi sporta i sportu uopšte. Imamo šta da naučimo od njih u tom pogledu, ali treba biti i realan, oni nisu imali krize kao mi, ratove... Međutim, ponavljam ono što sam i do sada govorio, a to je da ne želim da se mešam u politiku, nego da se bavim svojim poslom, onim što najbolje znam. A, ko zna gde bi mi Srbi bili kada bi se svako bavio svojim poslom najbolje što može... Sada sam u Oradei, što mi prija i zbog blizine Beograda. Da mi je neko rekao pre pet godina da ću igrati u Rumuniji i da ću biti presrećan zbog toga, ne bih mu verovao. Eto, život piše razne priče. Naučio sam jezik, upoznao grad i uživam već treću sezonu.

Lopta u ruke trenera

- Kada sam bio klinac, nisam mogao da prebacim loptu preko pola terena. Sećam se, to je bio jedan od prvih turnira, kada se lopta nalazila kod mene posle odbrane, a krenuo je kontranapad, pa je trener vikao: "Baci, baci". I ja sam se okrenuo i bacio loptu njemu. Uvek se nasmejem kada se toga setim. Takođe, jednom sam dao sam sebi gol, kada sam imao 10, 11 godina. Odbranio sam na liniji i hteo loptu da prebacim u napad, ali sam ušao u gol. Video sam da sudija nešto svira, ali u trenutku meni ništa nije bilo jasno.

- Imao sam više ciljeva u životu i sve sam ispunio. Često kažem da sam postao golman onda kada sam se oslobodio, kada sam prestao da se pitam šta će biti ako ne odbranim... Osećam da mogu još i žao mi je zbog toga što je povratak asova u srpski vaterpolo bio kratkog daha. Meni je velika želja da završim karijeru u Srbiji, gde nisam igrao još od sezone 2011/12, kada sam bio u Crvenoj zvezdi. Naravno, očekuju nas i Olimpijske igre u Riju de Žaneiru i jasno je koliko želimo trofej. Ipak, kada me ljudi pitaju da li bih menjao sve medalje samo za zlato na Igrama, ja odgovaram da ne bih nikada. Osvojio sam ih 16 i to radovanje zlatu ili bronzi sa drugarima ne bih menjao ni za šta. U Brazilu je najbitnije da svako uradi ono što se od njega očekuje i tada je teško igrati sa nama, a može da odluči i najmanji detalj.

Nigde kao u Gornjoj Pecki

- Poreklom smo iz Gornje Pecke, kod Mrkonjić Grada u Republici Srpskoj. Kada smo bili mali, Duško i ja smo dosta vremena provodili tamo i nikada nam nije bilo dosadno. U periodu pre rata, mnogo ljudi je živelo na tom području, a sada je, nažalost, drugačije. Tada je bilo mnogo dece, igara na čistom vazduhu, bez televizije i interneta. Pravili smo luk i strele, igrali se sa životinjama, zdravo se hranili i nije bilo GMO gluposti, plastičnog paradajza i sličnog. Meni sada obaveze ne dozvoljavaju da tamo provodim vreme, ali ću to sigurno činiti kada završim karijeru, naročito zbog dece. Oni su išli sa mojim roditeljima i oduševili su se. Zdravlje je najbitnije, a tamo su ljudi zdravi i srećni, žive bez stresa. Nadam se da ću i ja jednog dana, kada budem imao unuke, imati kuću ili vikendicu na selu i da ću tako sebi produžiti život. Moja baka Grozda je pravi primer jer je mnogo zdravija kada je tamo, na tom vazduhu.

POVEZANE VESTI

VIDEO VESTI
ŠTAMPANO IZDANJE
DOBITNIK
Sigma Pešić (59)
GUBITNIK
Sonja Biserko (71)
DNEVNI HOROSKOP
strelac23. 11. - 21. 12.
Neko sumnja u vase praktične sposobnosti i poslovni ishod, ali niz prednosti se nalazi na vašoj strani. Ne treba da ubeđujete saradnike u svoje dobre namere ili poslovne sposobnosti, sačekajte na završnicu koja donosi uspešne rezultate. Ukoliko vam je stalo da privučete nečije interesovanje, jako se potrudite.
DNEVNI HOROSKOP
bik21. 4. - 21. 5.
Budite promišljeni pred osobom koja vas je zaintrigirala svojom pojavom ili pričom o poslovno finansijskoj saradnji. Konsultujete svoje saradnike, pre nego što donesete neku zvaničnu odluku. Više glava potencijalno može da smisli bolje rešenje. U susretu sa voljenom osobom, trebate uživati u ljubavi.
DNEVNI HOROSKOP
bik21. 4. - 21. 5.
Budite promišljeni pred osobom koja vas je zaintrigirala svojom pojavom ili pričom o poslovno finansijskoj saradnji. Konsultujete svoje saradnike, pre nego što donesete neku zvaničnu odluku. Više glava potencijalno može da smisli bolje rešenje. U susretu sa voljenom osobom, trebate uživati u ljubavi.
  • 2020 © - vesti online