Potresna ispovest Jelene Dokić (1): Modrice na telu, rane na duši
"Otac mi se pobrinuo da u školu i na treninge nosim majice dugih rukava da bih pokušala da pokrijem masnice: te modroplave i ljubičaste belege po rukama i preko celih leđa, koje su me podsećale na njegov bes. Nisam želela da ih gledam, ali sam se nekad usuđivala da pogledam u ogledalo i vidim šta su mi batine napravile. I kada bih gledala, ponekad bi mi bilo teško da nađem makar i centimetar kože bez masnice. Niko me nije pitao za masnice. Ne znam jesu li ih videli, ali niko me nije za njih pitao."
Ovo je tek deo potresnog svedočanstva Jelene Dokić o sadizmu koje je njen otac ispoljavao na njoj. To je samo pasus njene knjige "Nesalomiva" (Unbreakable) u kojoj je na 300 stranica do poslednjeg detalja opisala svoj život - od vremena kada je, kao osmogodišnjakinja, u ratu prvi put ugledala mrtvo telo, preko neverovatnog uspona u sam vrh svetskog tenisa (bila je 4. na svetu 2002. godine), pa do danas, kada leči rane koje joj je zadao niko drugi nego roditelj koji je bio najodgovorniji za njenu dobrobit.
Smeđi opasač
"Opasač mu je bio smeđ, koža je bila debela i teška, kada te udari, izgledalo je kao oštar nož."
Eto, takva su Jelenina sećanja na detinjstvo. Dok se deca iz vremena odrastanja sećaju najdražih igračaka ili rođendanskih proslava, Jelena vidi - očev teški kaiš.
"Svakog jutra, kada sam se budila u kući, brige bi mi preplavile um čak i pre nego što bih podigla glavu s jastuka: "Kako da obezbedim da me danas ne povredi? Kako da obezbedim da on ne eksplodira?"."
Lepe reči nije bilo
Knjiga Jelene Dokić u saradnji sa Džesikom Haloran, već nekoliko dana nalazi se u prodaji, a u velikim gradovima Australije upravo traju promocije. Ako je iko, u početku, sumnjao da ona možda ne govori istinu, već posle nekoliko stranica uveriće se da je nepravedno sumnjao. Jelena se, naime, seća svakog detalja, svakog datuma, svakog mesta, svakog iole važnijeg događaja, svake teške reči koju joj je otac Damir uputio (lepih reči nije bilo) da je njeno svedočenje u tolikoj meri upečatljivo da slama srce čitaoca.
Ono što se čitajući knjigu, uz ostalo, uočava, jeste da njeno zlostavljanje od ruke vlastitog oca uopšte nije bila nekakva sporadična pojava, s vremena na vreme. Naprotiv, to je bio njegov nikad neprekinuti sistem da je kažnjava kad god nije ispunila njegove planove. Ili je on jednostavno bio loše volje. Ili je bio pod uticajem alkohola koji očito nije podnosio. Razloga za njegov bes bilo je na pretek.
Ono što jeste pazio, bilo je da je ne bije pred drugima. Najčešće. Ono što nikad nije izbegavao, bilo je verbalno vređanje, psovke, svakakva imena, omalovažavanje koje nije zaslužio niko, a kamoli vlastito dete koje se svim silama bori da opravda očekivanja svog oca.
Cipelom po glavi
U kući su bili majka Ljiljana i mali brat Simo. Dečak bi se, dok bi galama i batine trajali, shućurio u ćošku.
A majka?
"Moja majka nikada nije zaustavila batinanje, iako bi nekad, tužnim i tihim glasom, učtivo rekla: "Molim te, prestani."
Zašto se ovako ponašala? Jer je on vikao i na nju, zlostavljao je i, takođe znao i nju da udari. Ona ga je takođe napustila posle više godina.
Majka bi obično, ipak, kaže Jelena, ostajala tu u istoj prostoriji kuće u sidnejskom Ferfildu gde su tada stanovali, dok bi Savu obično slali napolje, ali bi "ponekad gledao kako me tuče".
"Znao bi da skine cipelu i više puta me udara po glavi. Nosio je cipele sa debelim tvrdim đonom. Kad bi udario, osećaj je kao da te u glavu udari palica za kriket."
Tada je bila dete od svega 10-11 godina.
Pehar razbijen na stanici
Imala je tek 11 godina kada je osvojila juniorski turnir u kategoriji od 14 godina. On je onda od nje tražio da pobedi i sve protivnice u grupi ispod 16. Prijavio je i za grupu ispod 18 godina.
Izborila se za učešće na juniorskom prvenstvu na terenima Vajt sitija, što je do Olimpijade u Sidneju bio reprezentativni teniski stadion.
Tamo je, još dakle dete, ušla u finale među takmičarkama starijim pet i i više godina. Izgubila je. Kada su se, vozom, jer kola nisu imali, vraćali kući, čekali su na železničkoj stanici. Jelena je u rukama čuvala njoj zlata vredan kristalni pehar za osvojeno drugo mesto. Tada se, još jednom, ispoljila Damirova sklonost ka mentalnom zlostavljanju. Naglo je zgrabio pehar iz njenih ruku, bacio ga i razbio o zid na staničnoj platformi. Za njega je to bio pehar za gubitnike.
"Zvuk razbijenog stakla odjeknuo je kao eho po stanici i putnici su se okretali da vide šta se desilo. Klekla sam i pokušavala da pokupim deliće sa perona. Stavljala sam ih u kantu za otpatke, dok su svi gledali s tugom u očima. Osećala sam se do kraja osramoćenom i bednom."
