"Vesti" na licu mesta: Milica kao inspiracija!
Scena prva - Milica Mandić osvaja bronzu na Svetskom prvenstvu u Južnoj Koreji, postojbini tekvondoa, 2011. Uspeh je zabeležen u srpskim medijima, skrenuta je pažnja na olimpijski sport u kojem do tada nismo imali veliku tradiciju i najavljeno da će upravo ovi borci pojačati srpski olimpijski tim na sledećim Olimpijskim igrama.
Scena druga - Osmeh, suze radosnice i neverovatan ponos u Londonu 2012, kada je Milica Mandić donela prvo olimpijsko zlato za Srbiju kao samostalnu državu. Događaj koji se dugo čekao, imajući u vidu da tog odličja za našu zemlju, ukupno gledajući, nije bilo još od Sidneja 2000, kada su najbolji bili odbojkaši.
Scena treća - Tijana Bogdanović osvaja bronzu na SP u Rusiji 2015. i najavljuje novi talas srpskog tekvondoa, već prepoznatog kao veoma uspešnog na ovim prostorima.
Scena četvrta - Šokantna završnica olimpijskog turnira u tekvondou u Rio de Žaneiru 2016. Tijani Bogdanović nisu dodeljeni poeni u poslednjoj sekundi finalne borbe, uz obrazloženje da je vreme isteklo, što je donelo razočaranje u prvim trenucima, ali je do dodele srebra prekriveno ponosom zbog još jednog fantastičnog rezultata.
Scena peta - U prividno mirnijem periodu leta 2017, kada je reč o sportskim događajima, iz Južne Koreje je stigla fantastična vest: Srbija je osvojila prvu zlatnu medalju u istoriji na Svetskom prvenstvu u tekvondou. Ne Milica, ne Tijana, već Vanja Stanković. Stigla je i treća zvezda, nova za širu javnost, ali ne i za one koji redovno prate ovaj sport, jer je ta devojka ranije ove godine potvrdila veliki potencijal osvajanjem zlata na EP za juniore u Sofiji.
Scena šesta - Tri dana posle Vanjinog uspeha, stigla je još jedna sjajna vest iz Južne Koreje: olimpijskom zlatu Milica Mandić je dodala i svetsko zlato!
Svi ti događaji sa najvećih svetskih takmičenja u ovoj deceniji, začinjeni priznanjem Draganu Joviću za najboljeg ženskog trenera na pomenutom nedavnom SP, kao i mnogi drugi uspesi, doneli su našem tekvondou status planetarne sile. Naravno, nisu došli preko noći već su rezultat velikih napora i ulaganja koji u našem najuspešnijem klubu Galeb, pre svega, traju više od 25 godina.
Tokio baš daleko
Kada se spomene Tokio, odnosno sledeće OI 2020, sve tri ističu da je to veoma daleko u ovom trenutku, iako jeste san svakog sportiste.
- Gledamo godinu za godinom i jedva čekamo samo prvo sledeće takmičenje. Svake godine imamo određene prioritete i ne možemo da idemo toliko daleko. Jer, sistem takmičenja je takav da je najteži zadatak kvalifikovati se za Igre - objasnila je Milica Mandić.
Vanjino čudo u Južnoj Koreji
Kada se stišala euforija oko poslednjih uspeha, "Vesti" su odlučile da posete tri srpske sportske heroine na letnjem kampu tog kluba, koji se tradicionalno održava u Vrnjačkoj Banji i na kojem učestvuju, kako najbolji takmičari, tako i deca iz Srbije i brojnih drugih zemalja. Nisu imale mnogo vremena za odmor jer se već pripremaju za nove izazove.
- Meni je ovo 11. godina zaredom, poslednjih devet smo u hotelu Cepter, bivšoj Zvezdi. Posle toliko godina možda bi drugima i dosadilo da se uvek vraćaju na isto mesto, ali nama prija ova zdrava okolina. Zna da bude naporno tokom priprema, ali svake godine u Vrnjačkoj Banji su ljudi koje volim, dolaze i roditelji da pogledaju, ljubazni su prema nama. A, kada smo okruženi normalnim ljudima, onda sve dobija pravu vrednost - počela je priču Milica, kao najiskusnija među našim sagovornicama.
Najprepoznatljivije ime ovog sporta u našoj zemlji je nedavno ponovo bilo razlog za intoniranje himne "Bože pravde" na svetskim borilištima. Osvojila je zlato na SP u Južnoj Koreji, ali o tome smo pričali nešto kasnije.
Pogled prvo ka Vanji Stanković, koja je prva stigla do trona i dodatno motivisala sve u našem timu. Ova 19-godišnjakinja je nedavno završila Sportsku gimnaziju i upisala studije ekonomije, a ovu godinu pamtiće i po velikoj medijskoj pažnji koju je iznenada dobila posle velikih uspeha.
- Čudno mi je to sve, sva ta medijska pažnja i gostovanja koje smo imale Milica i ja. Prijatno, ali do sada nepoznato za mene. Sada su se već slegli utisci pošto je prošlo nešto vremena, spremamo se za nova takmičenja - rekla je Vanja.
Njena vršnjakinja Tijana Bogdanović, koja je takođe ove godine imala dosta obaveza i van tekvondoa - završila je Sportsku gimnaziju i upisala studije psihologije, ranije je postala poznata široj javnosti. Prošla je stazom na kojoj je sada Vanja, a i u Južnoj Koreji je bila blizu odličja, ali je eliminisana u četvrtfinalu.
- Poraz na SP mi je najteži do sada pošto sam izgubila na "zlatan bod" u borbi za medalju. Nije mi se dalo ove godine - istakla je Tijana.
Takav ishod je podsetio na ono što se događalo u Brazilu 2016.
- Dosta puta sam gubila na "zlatan bod", tako da izgleda da mi još nešto nedostaje, možda da dam još više od sebe. Trudim se da analiziram borbe i protivnike i da nađemo rešenje i za to.
Tekvondo porodica Bogdanović
Kada je Tijana dospela u centar pažnje tokom Igara u Riju jedna od zanimljivosti je bila i činjenica da nije jedini predstavnik porodice Bogdanović u tekvondou.
- Sada brat Žarko više ne trenira, predomislio se. Mlađa sestra Helena je sa nama u Vrnjačkoj Banji, a starija sestra Zvezdana je trener u klubu - rekla je Tijana.
Posebni dočeci na aerodromu
Dok smo pričali sa njene dve koleginice, pomno ih je slušala Milica, koja je sa 25 godina sve to već prošla. Obrnula je krug, od fantastičnih uspeha preko velikog razočaranja do još jednog sjajnog rezultata.
- Nikada nisam bila tako spremna kao u Riju, čak ni na ovom SP na kojem sam uzela zlato. Ali, neke stvari jednostavno nisu legle - prisetila se Milica.
I danas je ostao taj žal, koji je bio toliko snažan da je razmišljala o daljoj karijeri. Srećom, poslednji uspeh je potvrdio da ima još mnogo snage u njoj i potencijala za nove velike rezultate.
- Žal postoji, ali ne mogu da budem nezadovoljna karijerom kada se osvrnem iza sebe. Teško je stići do vrha, a još teže ostati na njemu. Bila sam prva na olimpijskoj i svetskoj rang-listi, osvajali smo i evropske medalje, dva puta sam se našla na Olimpijskim igrama... Ove godine je bilo mnogo prepreka, od januara do sada. Od kada smo počeli sezonu pratile su nas neke povrede, pa terapije, prvo treninzi, pa prinudni odmor. To kreni-stani mi je odvlačilo pažnju, veru u sebe. Srećom, vratilo se sve u pravom momentu i više nema preispitivanja na taj način. Gledam napred, naravno. Treba naučiti da se iz poraza izvuku pouke.
Prvi čovek Galeba Dragan Jović često govori o Milici kao o "daru sa neba" i uzoru drugima, odnosno da je nemoguće da drugi ne daju sve od sebe kada je vide kako trenira i bori se do poslednjeg daha.
- Uvek pominjem kako smo dočekali Milicu na aerodromu kada se vraćala iz Londona. Meni je to upečatljivo, kako se radovala. Imati Tijanu i nju pored sebe je sjajno - rekla je Vanja.
Milica teško može da izbroji koliko puta su je dočekivali na aerodromu "Nikola Tesla".
- Svaki doček je lep, poseban, ali je meni najupečatljiviji onaj posle moje prve svetske medalje, 2011. Tu su bile i Tijana i Vanja, bile su tako male i slatke. Dočekali su me i moji i njihovi roditelji, brojni klinci, ceo klub. Samo kada pogledam fotografije iz tog perioda, meni je to neverovatno. Nisam očekivala doček tada i zato je bio posebno emotivan, a posle smo se navikli.
Neprocenjivi saveti "starije sestre"
Nije se mnogo čekalo posle toga da Tijana "poraste", odnosno da dobije priliku da bude često sa Milicom.
- Počela sam da treniram sa prvim timom sa 14 godina i tada sam prvi put otišla na drugi kontinent - u Rio. Bila sam sa Milicom u sobi i stvarno sam imala dosta toga da naučim od nje. Veoma mi prija njeno društvo, izvanredna je devojka. I ne pričam to zato što je sada pored mene, nego zato što je stvarno tako - uz osmeh je naglasila Tijana.
Od nje je dobila brojne neprocenjive savete.
- U jednom trenutku sam razmišljala da odustanem od svega. Kada smo se spremali za kvalifikacije za Rio bilo je baš dosta takmičenja, mislim da sam sa 22 turnira donela 19 medalja. Stvarno mi je bilo svega preko glave, skidanja kilaže. To zna da bude i teže od treninga - istakla je Tijana, a potvrdile su i druge dve sagovornice.
Tada je ključnu ulogu odigrala Milica, koja i sama kaže da su joj Tijana i Vanja kao mlađe sestre.
- Baš kada smo bili na Gran pri finalu, kada se takmičila samo Milica, dok sam ja išla da se spremam tamo za kvalifikacije, teško mi je bilo da podnesem sve to. Milica mi je rekla da ne bi trebalo da propuštam nijednu priliku već da ih iskoristim maksimalno jer ko zna šta može da se desi u budućnosti - da je baš ta možda poslednja, odnosno da sledeće prilike možda neće biti. To mi je dalo vetar u leđa da nastavim da treniram i da koristim prilike - zaključila je Tijana.
Na kraju, na pitanje o tome da li ima nešto što bi volele posebno da kažu, a da ih do sada predstavnici medija nisu pitali, Milica je odgovorila sa širokim, prepoznatljivim osmehom:
- To je teško, to je stvarno teško.
Po završetku razgovora su ona, Vanja i Tijana ubrzo otišle u dvoranu, na još jedan od mnogobrojnih treninga koji su odradile punom snagom, bez kalkulacija, upravo onako kako je neophodno da bi nas ponovo obradovale uspesima sa najvećih takmičenja.
Prijatan šok iz Olimpijske kuće
Milica Mandić je ove godine postala potpredsednik OKS, a taj izbor je za nju predstavljao veliko iznenađenje:
- Prvi put sam čula za to na aerodromu. Gale mi je rekao: "Dođi da me častiš." Pitala sam o čemu se radi, šta mu je, ali je samo rekao šta da mu kupim. Kada sam to učinila, onda mi je otkrio taj predlog i nisam znala šta da kažem u prvom trenutku, jer sam još uvek aktivan sportista, daleko od kraja karijere. Popričala sam potom sa ljudima iz OKS, shvatila sam da mogu da pomognem upravo iz pozicije nekoga ko se još uvek takmiči, da mogu da predložim, da učestvujem u akcijama i prihvatila sam poziv. To je velika odgovornost i zahvaljujem se predsedniku Božidaru Maljkoviću i celom olimpijskom komitetu što su se mene setili i što mi izlaze u susret znajući kakve obaveze imam, pre svega kao aktivan sportista.
