Godina iz snova za Milicu Mandić: Iz garaže do svetskih visina

Godinu na izmaku Milica Mandić pamtiće samo po dobrom. Prvi put je postala svetska šampionka i to u postojbini ove veštine Južnoj Koreji, a osvojila je i srebro na Evropskom prvenstvu u olimpijskim disciplinama u Sofiji. Sve to je rezultiralo proglašenjem za najbolju srpsku sportistkinju u 2017. u izboru Olimpijskog komiteta Srbije.

N. Đurović

Čeka nove izazove: Milica Mandić

Rezultat dostojan 2012. kada je bila evropska vicešampionka, olimpijska pobednica iz Londona i najbolja sportistkinja naše zemlje.

- Godina nije mogla da bude bolja. Ne bih želela da budem gramziva i nezahvalna. Možda su neke borbe mogle da budu bolje, ali su odlučivale nijanse. Svetska titula je nešto zbog čega sam počela da treniram ove godine, to mi je bila najveća motivacija. Sve posle je bilo lakše. Samo priznanje na kraju godine je došlo kao šlag na tortu. Biti najbolja sportistkinja u ovakvoj konkurenciji je nešto fenomenalno.

Koja vam je bolja godina, ova ili 2012?

- Veoma teško je porediti ove dve godine, jer svaka ima svoju težinu i značaj. Te 2012. sam bila dosta mlađa, osvojila sam nešto što sam želela. Olimpijsko zlato je san svakog sportiste. Ova godina ima posebnu težinu, jer sam prošla kroz toliko kriza i problema, pobeda i poraza. Zbog toga mi je ova malo draža - kaže Milica.

Ovogodišnji rezultati su došli posle Rija, gde niste osvojili olimpijsku medalju iako smo vas svi videli na pobedničkom postolju. Koliko je bilo teško da se motivišete?

- Bilo je teško preboleti Olimpijske igre, taj period je trajao najduže do sada. Očekivala sam mnogo od sebe, i bila sam dosta spremna. Ipak, ne ostvare se svi snovi onda kada ja to želim, ali to je sport.

Mislite li da ste sada dobili na samopouzdanju i da ova godina može da bude prekretnica u vašoj karijeri?

- Nisam u Koreji imala toliko samopouzdanja, već su se neke stvari slegle. Celokupno iskustvo, krize i porazi su mi pomogli da u sve uđem rasterećena i bez pritiska koji sam sama sebi nametnula. Za samopouzdanje je bilo bitno i to Svetsko prvenstvo, koje me je dovelo do narednih medalja.

Da li ste svesni sa ove distance koliko je vaše olimpijsko zlato iz Londona dovelo do napretka tekvondoa u Srbiji?

- Ima mene u tim medaljama. Daleko od toga da sam im pomogla da osvoje, već sam im dokazala da je tako nešto osvojivo. Pokazala sam im da je sve moguće, da devojka od 20 godina koja dolazi iz neke garaže u Srbiji osvoji olimpijsko zlato! To je njima otvorilo neka vrata i dalo do znanja da više veruju u to što rade. Kada nemate nikakav primer ispred sebe teško je napraviti svoj put. Meni i treneru Draganu Joviću nije bila utabana staza, mi smo svoj put sami pravili - naglašava Mandićeva.

Šta ćete poželeti u Novoj godini?

- Prvenstveno zdravlje, svojoj porodici, voljenima i sebi, da budem bez povreda. Za pobede možemo sami da se pobrinemo. Poželeću dosta ljubavi, sportske sreće i lepih momenata sa porodicom - zaključila je Milica Mandić.

Tijana i Vanja kao motiv

Dugo ste u ovom sportu. Šta vam je tekvondo doneo, a šta oduzeo?
- Doneo mi je mnogo lepih stvari, prvenstveno životno iskustvo koje sam dobila u mom klubu Galebu. Tu sam se oblikovala kao ličnost i kao borac. Bilo je toliko lepih momenata i putovanja, i to ne samo kada ja osvajam medalju. Neizmerno je bilo prisustvovati kada Tijana Bogdanović stasava u devojku i osvaja evropsku i olimpijsku medalju. To se isto odnosi i na svetsku šampionku Vanju Stanković. One su mi velika motivacija. Izuzetno je lepo stajati na pobedničkom postolju i pevati svoju himnu. Tada osetim nacionalni identitet i preplave me osećanja!

Dakle, tekvondo vam nije ništa oduzeo?

- Nije. U svakom sportu postoji rizik. Ne bih smela da kukam, jer je to moj izbor. Nekada mi nedostaje malo više slobodnog vremena i da odem na more kada hoću. Ipak, sezona je dugačka i to moram da prihvatim.